Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6 II 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 257

сном спаваху те људи, који бијаху материјалио богати ужнваху : ако су могли своју дјецу бар толико изобразити, да би се из књиге умјела Богу молити. Дакле при свима тим недаћама могу се радовати, да могу своје име и презиме подписати. Писмо ми је старинеко и скоро нечитл.иво ал' се ма и трудом даде прочитати, а што и оволико постигох својом сопствсном вољом, постигох већином сам се мучећи, не имајући учитеља, који би ме у правопнсу упутио и слова ми љепша показао. Превалнвшн обичан вијек људскп те доживим прилично дубоку старост, пак док сам јога коју годину у животу а да бих се одазвао молбама мојих уваженнх пријатеља и зналаца а између свију осјетио сам се највећма обвезанпм да удовољим жељи високонреосв. госи. Ђорђа Николајевића т. ј. да бп у колико ми је као негдашњем јеромонаху доволзском познато проговорим о св. Арсенију, чије су свете мошти почивале у истот манастиру. Истина о овом св. Арсенију писао је и високопреосвећени г. Сава Косановић бнвнти митрополит Дабро-боеански у „шематизму" Дабро-босанске митрополије од год. 1886. и то на основу мога са. свим краткога приповиједања, пак да би ова слика високопр. г. Саве потпунпја била латих сс овог за мене доста трудног посла. О овоме се мало дотакао у „шематизму" херцеговачко-захумске митрополије и г. Патрикије ал' и то што је наведено погрјешно је, јер је онај калуђер кому г. Патрикије не зна имена на силу дошао у манастир а није га препоручила скромност и побожност бившем тадашњем игуману, као што он мисли, што ће се на даље виђети. Л, кдање о св. Арсенију сраском овако говори: ГГо предању српског народа око манастира Довоље овај св. Арсеније био је патријарх српски у Пећи, гдје је била столица патријаршеска од славног цара Душана силног пак и иошље пропасти сриског царства. А и по српској црквеној историји слаже се ово предање, пошто и тамо се спомиње Арсенпјс II. патријарх за разлику од Арсснија I. архнјенископа, који је нашљедио св. Саву српску славу. Само овог Арсеннја II. иеторија не спомиње да се посветио. Кад су навалили Турци из Азије на срнске земље застали су у Пећи — матици српског православља, тада овог светитеља и посијеку га код воде не зна јој се имена.

Вода та наносила је пијесак на његове свете мошти и ту почиваше много година, да ннко не знаднјаше за њ'. Ал' божија је воља била да народ дозна за овог светитеља и ночне падати луча на његов гроб. По падању луче дозна се да мора бити тамо светнња и кад на том мјесту откопају, заиста нађу цјелокупно његово тијело, само што је бида глава раздвојена од трупа, кад је носјечен. Побожни Срби начине драгоцјен ћпвот и смјесте у њега тијело светптељево поставив га у патријаршески манастир у Пећи и ту је почивало неколико година, не зна се колико. Међутим један калуђер довољскп отнде тамо н настани се са осталим натријаршеским калуђерима. Зашто је овај калуђер оставио манастир Довољу и дошао у Пећ ништа се на зна, ал' по свој прилици да би украо свете мошти. О овом предање двојако говорн ал' обоје потврђује горе наведену намјеру овог калуђера. Колпко се овђе бавио о том предање ништа не каже, но у толико се зна да га је једно јутро заједно са св. моштима нестало и однио их је у манастпр одакле је и дошао. Друго предање каже да је навалила из Азије сила турска и калуђери пећскп сакрпвали су у сакровишта манастирска све што је од веће вриједности било припремајући сс к' бјежању, те у тој забуни овај калуђер украде св. Арсенија и однесе га у Довољу. Овђе су га више времена крили и најпошље им се досади те отпду муселиму пљеваљском Ризабеговићу или Сеимановићу, понесавши му добар пешкеш п замоле га да им допусти да могу слободно поставити га у цркви. Он им допусти само им рече, да му које друго влашко име- надјену и они му надјену име „Сава" и од тада су га звали сви Савом, премда су знали да је то св. Арсеније. Од прилике около 1810. г. дође једна чета од 17 људи из Васојевића као и обично што су од вазда чете долазиле кад им хране нестане па ту вечерају и даду им се брашљенице за пут у торбе пак одма иду. Исте вечери у 2—3 сата у ноћи устану ови четнпдп п повежу све момке и једног калуђера који се зваше Јоксимовић. Пошто је чета свију повезала нађу кључ, отворс ћивот и понесу св. Арсенију у манас. Ђурђеве ступове у Васојевићима. Мг[)у повезанима било и једно дијетс, које се некако одријеши те поможе и другима. Кад су сви билн одријешени ваљало им је другу незгоду уклонитп т. ј-