Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6 и 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 273

нити начии те некадања кметска земља постане беглук а задругари, који би — да су у слози жнвјели н ваљано радили — билн у стању да постану своји сопствени господари, нијесу више нн кметовп већ туђи најамници. Без да дуљимо нз ово неколико ријечи просуди и сам од какове је велике користи задружно живљење једне породице по њезин привредни напредак, па с тога употријеби сав свој свештенички уплив на то, да спријечиш распадање кућних задруга и да у згодним приликама лијепијем савјетима и поукама учрстиш кућну чељад у заједници. Вели се: вријеме је злато и ваљда се не може ни на једно занимање ова изрека тако згодно примјенити као на пољопривредни рад. Та сама божја природа је свакој биљци одредила врпјеме у које почиње њено рашћење а у које њено сазријевање, па како је код биљака, тако је и код животиња. Ово није само код биљака и жпвотиња, које се без човјечије неге слободно развијају, већ разумије се и код оних, које је човјек припптомио и добром негом облагородио у ту цијељ да му дају што већу корист. У пољопрнвреди морамо се дакле обзирати на неумитне и ненромјенљиве природне законе па с тога и све радове предузимати тачно у оно вријеме, које нам је природа означила, јер ће нам се у иротивном случају љуто осветпти. Кад и кад један дан па и мања дангуба кадра је да нас оштети, да проузрокује лошу жетву, шта више да нам скоро сазрио усјев потпуно уништи. Сви ми то знамо, да уепјех у пољопривредном раду одвећ зависи од тога, да ли је земља у вријеме обрађена, сјеме у вријеме посијано, усјев у врпјеме обрађен, пожњевен и т. д. па ипак често гријешнмо било из лакомислености и лијености, било ушљед штетних обичаја, који су још од прије старији свештеници, можда своје користи ради одомаћили у народу а који иначе нијесу ни с којег гледишта па ни вјерског оправдани. Мислимо на лразнов&њс онијех светаца, који нијесу црквом признати као заповједни а које иначе не славе ни поједине породице као своје крсно име. Не би се тога предмета ни дотакли, да празновања такових светаца у нашем народу нема у толпком броју да, кад би се недјељним и заповједним свецима додао и њихов број, не остаје за рад скоро ни једна трећина године. Даје тако увјериће се сваки, ако узме у обзир да које жене, које људи, у овој или оној околици празнују н.

пр. свеце као што су : Врачеви, Вериге св. Петра, Трифун-дан, Каралампију, Јевдокију, Мученике, Алексија человјека божјег, Јеремију, Вартоломију, Јуду, Прокопија, Огњену марију, Пантелпју, Анђелину, Христов Убрус, Богородичин појас н т. д. и т. д., јер да нх све рећамо било би их до 70 словом седамдесет на броју оснм младих иетака, 12 петака пред н послије 12 великих призника, петака пред и послије сваког празнпка оног дана у току цијеле годпне, у који је пало Усјекованије, четвртака од Ускрса до Спасова, па још времених дана, коњскнх четвртака, мигаијих субота, вучијих уторака и т. д. Заиста траљаво стоји с радом, кад се на све то осврнемо п кад знамо да нијесмо кадри да ведримо нити да облачнмо, већ да нам и оно мало радних дана врло често одузме неповољно вријеме за рад. Да је иразновање такијех светаца врло штетно по наш народ одобриће сваки, који зна да већина такнјех светаца пада у пролетње и љетње мјесеце, кад тежак управо не зна од силна посла, на који рад прије да се одлучи. Једну околност морамо ипак с радошћу констатовати а та је, да народ у неке незаповједне свеце премда не ради себн, ипак ради бесплатно другима т. ј. својим прпјатељима, који не располажу са многобројном кућном чељади, па нијесу у стању да на вријеме рад обаве или сиромасима, којн немају стоке да земљиште узору, додрљају и т. д. Ово је врло лијепо јер треба један другом да притпчемо у помоћ, но у већини случајева не радимо ни себи ни другом већ пропроводимо скупоцјено вријеме у беспослици. Као год што је дужност нашег свештенства да настоји око тога, да се у недјељне и црквом одређене иразничне дане не ради, већ проводп вријеме у молитви и добријем дјелима, исто тако треба што впше да настоје око тога, да одуче народ од празновања незнатнијех светаца; јер празновањем пстијех не само да наш народ трпи материјалне штете, већ пропада и морално. У такове дане не држи ее служба божпја, не иде се дакле у цркву на молптву, па чим се бави тада наш сељак? Лежи и привикава се лијењости или тражи друштва по хановима, тропш паре, привикава се ппјанству и нарушава своје здравље. При свем том што је тако, ипак има и сада свештеника, који, не мнслећи на пошљедице нерада, ипак, можда из какве своје користи а можда и пз незнања, не само да не искорењују нз на-