Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6 и 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 279

кад је Савле већ био обраћен и дошао из Дамаска у Јерусалим. Савле је настојао, да се придрузки ученицпма, но они му не повјероваше сјећајући се, како је он гонио дркву Божију и не знајуки о његовом обраћењу. II Варнава, спазивши Савла, рече му: „0 Савле, хоћеш ли још дуго бити хулитељ Христов, и прогонитељ вијерних слугу његових? Зар ћеш се још дуго противити Тој тајни, о којој су предсказивали пророци п која се је сад испунила ради нашег спасења?" Тада Савле нрипаде ногама Варнавиним и кроз плач прозбори: „Прости ми учитељу правде! Сад сам спознао истнну онога, што си ми говорио о Христу. Сада исповиједам Онога, кога сам хулио и називао сином човјековим, нсповиједам Га Јединородним Сином Божијим." Одма за тим приповиједао је Савле Варнавп о свом обраћењу и Варнава весео доведе га Апостолима и приповједа им, како се Савлу јавио Господ и како је гонптељ вјере од тада постао равносним служитељем Христовим. Рнјеч Божнја брзо се распространила; само гонење помагало је тому, јер они који повјероваше расијаше се по свим градовима и свагдје проповиједаху еванђеље Јеврејима; но неки Кипрани п Киринејцп почеше проповиједати и Јелинима у Антијохији Сирској. Господ им поможе и врло многи житељи Антијохије повјероваше. Апостоли сазнавши то, послаше Варнаву у Антијохију, да би у вјери утврдио новообраћене; јер, као што вели св. Писмо, Варнава је био муж добродјетељан п пун св. Духа и вјере (Дјела ап. XI, 24.). Господ је благословио труд његов, и број вјерујућих растао је с дана у дан. Варнава позва у помоћ свог друга Савла. Они су се заједно трудили и проведоше годину у Антијохији, гдје су се новообраћени први почели називати ХришЛанима. У то вријеме бјеше глад у Јудеји; Антијохијски Хришћани сабраше колко могоше новаца, те послаше Варнаву и Савла с том прппомоћи страдајућој браћи. Апостоли испунивши заповијед повратише се у Антијохију. По том, кад је Савле или Павле ностао апостолом међу незнабошцима, Варнава се заједно с њим дуго трудио, проповиједао у многим градовимаа мале Азије, и често трпио гонења н уврједе. ЗаТим, кад је Павле с учеником евојим Сидом отишао у Дервију и Листру, св. Варнава, узевши ученика Марка отпловп у Кипар, своју отаџбину. Тамо је Варнава продужио проповијед Еванђеља;

затим посјети Италију, буде у Риму те положи почетак хришћанској црквн у граду Милану. Послије тога поврати се Варнава у Кипар. У Саламину главном граду острова, нроповнјед његова пробудпла је злобу тамошњих Јевреја. Св. Варнава у напрнјед је осјећао, да ће га овдје снаћи мученичка смрт, те се спремао да оде Господу. Он заповједи Марку, да о свему извјести св. апостола Павла п завјетова му да с њим заједно положи у гроб и Еванђеље Матејово, с којим се он никада растајао није и које је он својом сопственом руком написао. Причестивши се св. Тајана опрости се с вјернима и оде у сабор Јевреја, да им проповиједа. Они се с јарошћу бацпше на њ' и убише га камењем. Потом му хгједоше сажећи тијело, но оно остаде неповријеђено у огњу те га Марко сахрани. Моћи св. Варнаве нађене су на концу У. вијека, а у сиомен његов подигнут је храм на острву Кипру. ■Јг * * Међу слабим остацима старохришћанске литературе сачувала се с именом апостола Варнаве до данас посланица, која је написана на грчком језику и састоји се из 21 главе. Она представља разлагање, изложено у форми писма, и као посланице апостола Павла састоји се из два дијела: догматичког и моралног. Главни предмет првог и особито важног дијела иосланице Варнавине односи ее на оно велико иитање, које је претресано у прва времена хришћанства — на питање о одношају хришћанства према јудејском обредном закону. Ппсац доказује савршенство хришћанске вјере свједочанством старозавјетних пророка, којн су већ наговјестили недостатност обредног закона, њихових жртава и постова. Закон јудејски замијењен је новим законом Христовим, који нема ига неопходности, него у ком се ншту жртве духовне и постови, који се састоје у дјелпма милости. „Пошто еу сада кобни дани, говорп св. Варнава, и противник има власт над овим вијеком, то смо ми дужни пажљиво испптати наредбе Господње. Помоћница вјере наше су страх Божији и трпљење а сапоборници наши великодушност и уздржавање. С тнјема добродјетељима, кад оне бивају чисте пред Господом, ступају у радостан савез премудрост и знање. Бог нам је објавио преко свију пророка, да он не треба ни наших жртава паљенаца, ни других жртава ни приношења." „На што ми је мноштво жртава ваших, вели Господ? Доста ми је жртава овнујскнх и