Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 292

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6 и 7

* * * Постоји предање да се Ледениде некад звале „Мада иустиња"; и да их је данашњим пменом назвао с хладног поднебија, свети Сава Немањпћ ирви српски иросвјетитељ, кад је овуда нријешао из манастира Превлаке. Леденице су са свију страна окружене вишим и мањим каменитим брдима са пет главнп излазака. Насељене су биле Грдима најприје, а послије с 20. породица „Матаруге" и једном цнганског соја. Рисански Турци прокераше несељене породице и Леденице опет ностадоше неко вријеме: „Мала пустиња." Овако народна традицнја, а ја немам оружја да против ње војујем. Леденице и горње и доње дао је цар Душап-Стефан, Котору, те су му оне на домаку, свршавале границу на сјеверу. Кнез Павао побирао је у њима царину годнне 1399. а подпадале су у другој половини нетнаестог столећа под влашћу Иван-бега Црнојевића, п то како се мисли послије разорења града Жабљака (1482) из ког се повукао у тврде црногорске стијене да брани остатак српске слободе. И још прије но је Ђорђе Иванов Црно јевић предао владу над Црном Гором тадашњем митрополиту Вавилу, па отишао на свагда са женом и дјецом у Млетке, Турци су над Леденидама господарили, и своју стоку насли. Кад су Рисињани с помоћу околне браће хришћана и Млечића Јована Фоскала, године 1647, ишћерали Турке из Рисна, у млетачку се књигу записале и Леденице као ново-добнвени дио лава светог Марка. Али кад су већ годние 151(5. почели управљати Црном Гором, митроносци, више су њнх, као господаре, под чнју су духовну јуриздикцпју спадале, познавале него лукаве Млечиће. Менн су долазила до руке писма митрополнта из куће Петровнћа Његуша, којима се Леденичанима на питање одговара: како ће да уреде неке ствари које у надлежности спадају свјстској власти, и дају упуства како ће живјети са својим сусједима Цуцама п Бјелицама, а међу тим нотпадали под Млечићима. Од кад су Срби пзгубили своју самосталност, свештеинци су од најмањог до највишег реда, истнцали Србину неслогу као моћ која је и кадра била да му царску круну сурва у коеовски гроб; оиу круну којој само корак у напријед

требаше па да међу алемима уброји најљепши балкански алем; да јој Византија љутазмијапоклони своју горду главу; вељу свештеници га свјетовали да је се клоне као грозног накла; учили га, и тјешили надом у сјајну будућност, па би се томе и ова писма могла примјенити. Али поред тога кад бпх шћио да се размећем знањем о томе колико су Леденичани држали до млетачког господарства, над собом, отишао бих далеко, али бих ваше у г вјерење појачао, да је млетачко господарство н над Леденицама, као и над још неким дјеловима Боке, само на хартији бнло ! Ах! у оно доба кад мисли пројуре Ко ханџари да се у груди ми сјуре! Царовао Србин, па постао робом Само спомен ост'о над косовским гробом. Душман се од тада о њега отим'о Чемерни му живот на муке узим'о, Уживање од тад имала та змија Када тужнп Србин од муке завија! * Двор>бу дворп Србин пет стотина љета А још му не свиће она зора света! Још му ^суза није код Бога стигнула Ал' пз ока није у залуд канула! Него ја одох са овим далеко, да уморих себе писањем а вас ћу читањемДо скора ће сљедовати моје друго писмо а ово завршујем шаљући вам братски цјелив и препоручуј ући вас благослову, милостн, и љубави Божијој. ваш побра Дионисије Миковић. П. Доње Леденице 10. 5. 1890, Драги побратими! У првом мом писму обећао сам вам скоро ппсати а међу тим прођошо пет дана, а ја ни да сам уфатио пера у руку. Послије првог писма груди се надимале зној ме спопадао док сам искашљао рђавштину! Отац Пахомије прнписује ову појаву писању првог писма па ми из собе однио справу за иисање! Његова се љубав тек касннје о томе разувјерила усљед честпх овакп појава. Нијесам се могао на њ за ово срдити, јер јс из братске љубави, а ја у велико обожавам и сијенку оваке љубави, па како да небих сушту љубав; ја је п