Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 19

Сваки је бег одноено спчхија теглио на своју страну и управљао са га својом кметијом онако, како је он хтјео и како му се свиђало. Било је у оно вријеме снахија, који су и добри били за свој народ — за своју рају, па су је бранили од других нападача и отмичара. Такове спахије народ врло добро памти н добро их се сјећа, па их спомиње са неком благодарношћу. Али бпло је и тирјана нечувених, којима небн нашао равних у историји. Мп ћемо овЛје једап примјер, један истинити догађај навестп, па ће се видити какова је самовоља у оно вријеме од једнокрвне браће над рајом владала, а уједно како су српско-православном народу и његове врачарице понегда на помоћи биле. У селу Крњеупш има један пзвор тако звани: Растовац а покрај њега има по прилици два дана ораће земље. Ту је јошугодинн 1869. начннита кућа управо покрај воде Растовца. Ту кућу или ти чардак правио је Мехмед бег Куленовић за своје становање и теферичење. Та нас његова кућа посјећа на кулу црна арапина, коју је као гато вели српска народна пјесма на Косову пол>у био подпгао, те онда наметнуо намет на вилајет. Тако је и Мехмед бег Куленовпћ чинио онда, јер начиннвши кућу своју покрај воде Растовца заповнди да сваки, који год на воду долази мора нлатити тако звану „водарпну". Водарина та бнла је обично: јање, сирац п једна јутБга (1 1 2 ока) масла. Ко то нема, није смио на воду доћи ни воде однијети. Сиромашна сиротиња раја неимајући дакле у близпни воде, морала је то извршивати, јер иначе мора скапати од жеђе. Тако је то трајало неколике године и народу већ дозлогрди та сила силнога бега Куленовића, те је смишљао свакојаке начине и сретства, да се курталише бједе и невоље. Али је то све било узалудно, јер нема Марка да водарину плати, а тужити се није смио коме. Српско-православни народ неимајући куд камо обраћа се попу Јовану Грбићу, истом тада посталом свештеннку своме, те га пита за савјет. Сиромах поп Јово незна шта ће, јер : „Шта ће Рајко шта ли ће Сријему А шта ли ће у Сријему Турцима" . . . Смишља и премишља мисли свакојаке, како би свој народ ослободио те неправице и бједе препревелике, али све бадјава. Али се на посљетку указа срећа изненада, јер дође попу Јовану једнога дана Србин Васо Врачарчић, који носаше узасе

књиге рожданике — те књиге староставне, из којих показиваше народу српскоме његову судбину или боље рећп српску иеторију, те се поче с попом Јованом нешто договорнтп. Али прије него што нријеђемо на тај њихов разговор, показаћу : ко је био тај Васо Врачарчић? Васо Грбић ирозванп по матерп Врачарчић бјеше син неке Марије Врачарице, која је због тога свог заната била чувена надалеко. Васо није учно никакове школе, али је знао читати часловац и псалтир и сваку црквено-словенску књигу. Тај наук добио је он од свога оца а овај опет од свога, н тако је то све ишио по реду. Такове људе, који су знали читати, звао је народ обично : „књшкевници" или .„ђаци", па нх је уважавао много. Знање то било је породпчно (фамилијарно), те је ишло с кољена на кољено. Из такових кућа у којима бјеше научених ђака излазили су иопови а понекад п учитељи. Многи такови ђацн или књижевници знали су и писати, али само такозваним „штанпарским" словима. Писање им је требало највише за писање санова и записа. По гдјекоји такав ђак имао је рожданик, па је из њега показивао судбину људима. Народсеје око тијех ђака и њихових рожданика много купио, па им је вјеровао све што су казивали, само ако су још рекли, да то у рожданику стоји. Васо имађаше још једнога рођеног брата Савана Србина душом и тјелом. Васо је гледао у рожданик а Саван био најбољи пјевач и гуслар у цијелој Крајини. Још и данас имаде пјевача српскијех у Крајини, који су њему ишли да их обучава гуслати. Док је Васо из рожданика учио народ сриски моралу и побожности, Саван је опет на другу страну пјевао српскејуначке пјесме, те тим учио народ свој његовој прошлости, његовој историји српској. Данашњи свештеипк у Крњсуши гледао је Васин рожданпк и ево шта о Васи и његову рожданику приповједа: Васо бјеше од главе до пете добричина, ираведан и тврд у вјери прађедовској а према свем томе бијаше разуман у свачем. Свакад је и свагдје гледао да помогне н буде од користи на роду своме, који је био гоњсн због вјере сво1е православне. Његов рожданик ннје био рожданик у истини, као што су други рожданици. То бјеше стара нека црквена књига — чини ми се вели пои Јово псалтир велики — п у њем бјеше само шест листова из рожданпка, те је из тога он гледао н причао свијету.

2*