Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 22

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

До године 1855. била је врло малена дрвена црквица на овом мјесту, а како народна трпдиција приповиједа, била је иста стара више од двије стотине година; неколико је пута поправл>ана, те је на посљетку врло трошна дочекала годину 1855. Жао ми је што нисам могао разабрати ништа потање о тој стародревној црквици, из које је сачуван само један антиминс — на коме се је служба свршавала, — а кога је године 1748. мјесеца јула освештао бивши митрополит дабро-бослнски : Гаврило Михаиловић. Тај антиминс оДнио је собом Високо-преосвештени госп. Николајевић, те се сада налази у конзисторијалној архиви у Сарајеву. — И та стара дрвена црквица, била је храм св. пророка Илије, као и ове двије последње велике, — зпдане. То је све, што сам имао казати о тој стародревној заштитници св. Христове вјере, — православне. На рушевинама бивше цркве, године 1856. подигнута је зпдана црква, а од чистог тесаног камена, која је — како се прича — коштала око три стотине хиљада гроша (24.000 фор.) Богобојазљиви народ у овом српском крају, одужио се бијаше светој задаћи, те на мјесту гђе негда стојаше мала, дрвена и тропша црквица, — са највећим одушевљењем — подпже ону зпдану и велику цркву, којој не могаху „ни муње ни громови" као „ни вјетри и густи облаци", ништа нахудити . . . Али, зла и црна кбб хтједе, да се ипак тако брзо разрушп и тај стални, тврдп и чврсги храм Божији. Јер дође година 1875. и настадоше опет немила и бурна времена, за наш — народ српски. Тешко ме дира у срце, кад морам спомињати и писати оне ужасне тренутке из трагпчне прошлости и овај задатак нотрееа ми душу, те ми нагони сузе на очи, па ипак не могу престати, јер ми се чини, да би сагријешио — пред Богом и прсд људима, — кад не би драгим читаоцима, — ма у неколико — изнио на видик из прошлости мукотрпне дане милог рода мога, пз ове околине. Године 1875. кад је пукла прва невесињска пушка, и својом потмулом риком, јавила почетак крвавих дана у нашој отачбини; па у неколико измијенила и положај политике у цијелој Јевропи, није остала — рика те кобне ггушке — не опажена и у овом крају, а нарочито у селу Леиеници, гђе су се премнога и грозна насиља чи-

нила. Многи људи, који су у свако доба били справни дјелати на браннку српско-православних светиња; који су радом сворш посвједочили, да су истински синови и браниоци вјере Христове, постадоше жртва несносног варваризма. И ти мученици, одоше у ред оних давнашњих многобројних мучепика за вријеме силе и моћи неприј атељских владаоца! Па барем да је само на томе остало, и да се је бар свршило с тиме, што је потоком крв невина текла и суву земљу натапљала, опет би се колико толико прегорјело и заборавило; али, гријешна рука, која је почела нраведним људима живот и благо — на правди Бога — одузимати нпје се ни онда задовољила, кад је између многих паљевина и огњем унпштених еиротињских кућа: дошла да изврши и спроведе своју паклену намјеру, да — горећом буктињом — потнали ону свету цркву, коју је народ са тако племенитим пожртвовањем у славу Бога и Хрпста подигао... То су срце парајући тренутци, који би били у етању и најљуће звијерско ерце растужити, а проклетници не дадоше се одмолити н одговорити да одустану од тог најцрњег недјела, — ријетко игђе чувеног! .... И дође још фаталније вријеме, које око рањеног срца измученог народа, још већма стеже љуту гују очајања, невоље и јада, јер на очиглед многобројне повезане сиротиње, — м &ђу којима је био и свештеник Лука Давидовнћ из села Каоца, —■ обише силеџије врата црквена, и уљегоше у храм Божијн на коњима п под оружијем. Доведоше унутра и блиједе повезане мученнке, да ови својим рођенпм очима виде, какве пм муке спремају крвници проклетн . . . Тада са ђаволским задовољством подпзаше. пушке те погађаху нишане на ликове светих угодника Божији; па један другом говорећи : „де ти убп светог Петра, а ја ћу св. Николу", више од стотину пута опалише из нушака на нконостас. Кад еу се већ наситили тога нечовјечног пушкарања, онда редом пОкупише из цркве све скупље ствари, да задовоље своју плаћкашку — ДР Н У — ДУ Ш УПотрпаше коњима у бисаге све што год бијаше сребрено и позлаћено, па још са саркастичким осмијехом један од њих свештенику — у ланце окованом — рече: „Влашки попе, како ти се допада што ми чинимо; хоће ли нас убити ваш Бог?". Несрећни свештеник Лука Давидовић,