Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 102

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

ника бијаху правп гром за родољубиво Савнно срце. Саво ово више није могао трпљети. У договору са братем Стсваном дигне нетљено тијело св. краља Симеуна, свога оца и донесе у Србију пред браћу Вукана и Стевана. Пред браћом својом над св. тијелом св. краља Саво изговори родољубиву бесједу, која је браћу тронула и .опо менула како треба љубити домовину и народ свој. Несретни Вукан поражен овим ријечима, плачући падао је к земљи пред св. тијелом свога оца, и молећи за опроштај љубио у руку свога брата Саву. Стеван опет постане краљем Србије, а Вукан му се до гроба закуне вјерношћу и оданошћу. По овоме Саво смјести св. тијело свога оца у манастиру Студеници, а сам се упути по Србији да је пропутује. Народ је Саву свуда одушевљено прпчекивао, као оно Спаеитеља, што у Јерусалиму причекаше; а он је опет свој народ на сваком мјесту родољубивим и као мед слатким бесједама кријепио. По том поврати се опет у СветуГору 1207. год. оставивши Србију у реду у миру. Но тај ред за дуго нпје трајао, што ћемо сад виђети. Хенрих Дондола, дужд мљетачки са крсташима освоји Цариград и уништи грчко царство. Српски краљ Стеван од овога случаја побоја се за се и за државу, те похпта да са Млечићима евеже пријатељство и ожени се Аном, унуком Хенриха Дондоле. Папа је вазда тражио начина како ће се умијешати у Србију и српске послове; па како ј е Ана била Лативка преко ње одма стане радити о преневјерењу српскога краља и народа. И доиста Ана упливише на свога мужа толико да се овај стане у вјери колебатп. Чувши за ово, тада већ, архимандрит Саво у Светој Гори похита у малу Азију у Никеју грчкоме цару и патријарху, престави им жалосно стање Србије и заиште да се у њој постави један независан Архиепископ, којп ће чувати православље у Србији. Кад се цар и патријарх увјерише да пначе није могуће, ма п преко воље дадоше пезависност српској цркви и по њиховој жељи сам Саво морао је бити Архијепископ српски. Сад опет Саво по ново долази у Србију и доноси јо независност цркве и слободу вјере, а његов брат Стеван радо га причекује. Србији сада не треба ни папа из Рима ни гтатријарх из Цариграда; она има свога независног Архнјепископа, који врши све потребе у Србији. Саво

одма нареди брату Стевану, те сагради манастир Жичу п кроз једну годину иза тога т. ј. 1220. год. вјенча га краљевском круном у истом манастиру, и од тада вазда су се у том манастиру вјенчавали српскн краљеви до данас, изузимајући Твртка, који се вјенчао на гробу св. Саве у Милешеву. Проглашење српске цркве независном и вјенчање Стевана краљевском круном западу се није допадало, зато одма и поднгне се краљ маџарски да казни Србију. Но у овом случају до боја није дошло. Архијеп. Саво својом мудрошћу одврати маџарског краља од ратовања и створи га пријатељем Србије. Сад је Србија за дуго била на миру и унутрашње се уређивала. Архијепископ Саво нодизао је по Србији цркве и манастлре п поред њих заводио српске школе. Постави осам епископа и раздијели их по краљевинп тако да су им столице биле: у Зети, у Стону, у Пећи у Будимљу, у Раси, у Топлнцп, у Моравпци и у Босни, а његова столица, као архијепископа српскога била је у Жичи, из које се доцнпје за вријеме цара Душана у Пећи подигне и српска патријаршија. За ово вријеме архијеп. Саво много је пута поејећавао све српске крајеве и народ утврђпвао у својој народности и лијепој православноЈ вјери и отуда иза себе најљепших успомена оставио. Тако свуда, а највише у нас по Херцеговпни налази се поред нутева на много мјеста у камену читавих стоиа изрезанпх од коња или од човјека и то се приповиједа, да су стопе св. Саве и његовог коња. Из овога видп се да народ нпје сматрао свога Архијеп. Сава као обичног човјека, него као Божијег посланика, који је по Божијем духу имао велику моћ своју. Пошље свога четрнајестогодшпњега светога и узвишенога пастирскога рада у српскоме народу, а у шесет четвртој години свога живота архијепнскоп Саво, нашавши у Србији себи замјеника, пође на исток да пропутује и обађе св. мјеста. На овом путу проведе три године, и враћајући се из Јерусалима умре у Блгарској (у Трнову) у гостима цара Асена 1236. год., гдје буде са највећим почастима и сарањен. На годину дана нза овога Савин синовац, краљ Владислав са многом властелом и владикама пође из Србије у Блгарску, открију тијело Савино и нађу га од трулежи неднрнута. За многа богоу-