Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 106

п.-х. источник

Св. 3

је говор у дугачком мом чланку — „Чајниче у народној традицији," што ће мислим у „Глас. зем. музеја," 1892. године изаћи. У томе је чланку говор о постанку Чајннча и свим старинама чајничким, па и о тој задужбини. С тога би ово моје мрчење у овоме цијеш. листу било неумјесно. Но ипак има нешто, што ми је стегнуто — натукнуто у наведеном чланку, а стоји у свези са насловом овога мога мрчења, те би га рад био овд!е надопунити, а особито налазећи се овдје, као чедо пптомог • југа херцегове земље, у његовом сјеверу — „дринској коежини", одужићу се сјени моћног Стефана, како знам и умијем, а: ко зна боље, широко му поље; јер ја сам Херцеговац «• Синан бег оженивши се сеетром Мехмед бега Соколовића, великога везира царског, на име „Шемсом", која се као хришћанка звала — „Симана", осигура му шура након трс'годишњег намјесништва(976.—980.), 1568.—1572.) у Босни, — „беглук" у Херцеговини, гдје ]е пуних 20 година, као бег херцеговачки у Чај ничу проживио. Ту је већ прве године свога намјесништва (976.) подпгао џамију и осигурао је многим добрима, раштрканпм ио ХерцегБосни, као што се то чита из његове преко 40 листова броширане „вакуф-наме", која је написана 990. год. по Хиџрету. „Матери^ал" те џамије говоре, да је од — „манастира." * У народу се сачувала традиција, а негдје се — кажу — у Вуковој збирци „срп. нар. пјес." (књ. III. — ?) спомиње међу манастирима и чајнички манастир, да су га поправљали славни српски Немањићи (у женидби цара Шћепана?). Тај манастир стајаше по предању неких, гдје је и сада стара и нова црква; други кажу на противној страни Цицеља, на југу од Чајнича у — „Хладном долу", гдје је била стара варош, те јој се и данас зидине од кућа, а и гробље у шуму зарасло — добро познаје ; трећи пак тврде, да је на сјеверној страни прама^ Чајничу, уз обронак „Чивчи брда", а на десној обали ријеке — „Јањине", гдје мјесто „црквице" обиљежава гомилица камења. Та сва три предања, различита у погледу мјеста — г ДЈ е ј е био манастир, слажу се у томе, да је материјалом тога „чајничкога манастира"

саградио Синан бег себи задужбину (976., 1568.); а том приликом н православним допустио, да и онн начпне себи пркву у замјену за материјал, што им је разорио манастир. — Тако постаде „џамија", а и — „стара црква", у Чајничу!... Та предања, колико се тичу истине не подударају се са историјом нашом. У историји нигђе трага, ни спомена Чајничу до отоманске владе, те би и Вукова пјесма у погледу Чајнича и манастира (ако се спомиње) била крива, или је у новије доба постала, што ћу при крају разложити. Чајничу је, као што сам то у наведеном чланку доказао, ударен темељ по освојењу Босне и Херцеговине, а то почетком XVI. стољећа, гдје је највећи јек узело за двадесетгодишњег беговања Синанова над Херцеговином, а бијаше му сједиште у Чајничу. По томе, ослањајући се на историју тога „манастира", а ни „Чајнича" не бијаше за живота славних Немањића и самосталности Херцег-Боене, па нити какве цркве у њему, осим ако је била каква мала на већ споменутом мјесту — „Црквица". Томе у прилог иду и двије најстарије биљешке у чајнпчкој цркви: „икона св. 'Борђа" са натписом од год. 7082. (1574.), када Је приложи Коста Јанковић из села Драгова цркви, 1 ) и на часној трапези, што се држи у сребро оковапо „јеванђеље", које је год. 7021 (1513.) преписано у манастиру „Папрату" с бугарскога, руком „попа Јова", а у Чајниче га је донио „поп Вук", но не зна се које године, а садржи биљешку од год. 7086. (1578.), када Цвјетко Радаковић приложи јсдну „њиву у Борку код Габра, цркви Успенија пресвете Богородпце у Чајничу". Тада је још био „поп Вук" настојатељ цркве, као што стоји у заппсу, те би га око те годпне и донио из Папрата. 2 ) — С тога је то народно предање криво, али инак истинито, да јс џамија начнњена материјалом неког порушеног манастира, а кога ? — то тек морамо нагађати! * Материјал манастирски састојп се из четири вита, обла камена ступа по 2 м. висока, а са подставцпма и главицама и преко 3 м., на којима почивају шиљасти луци ноеећи на себи четворине с кубетима — „тетиме" (портике); од

г ) Ова се икона спомиње и у „Шематизму херц. зах. митр.", год. 1889., стр. 123. —

2 ) На истој стр. 123. „ПГемат. херц. зах. митр.", 1889. год. спомиље се и ово јеванђеље, но није се у љега ни завирило. Папрата значи „Папраћа" манастир.