Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 96

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

бодно тумачоње, јер има мјеста, која с прва погледа изгледају противурј ечна еама себи. Њих треба тумачити адегорички. „Уплив религије преживљује све радости земаљске. Он јача, што више органи труну а тијело се примиче свом распадају, он је сличан вечерњој јасној звијезди на хоризонту зкивота, која ће се — ми смо у томе убијеђени — у друго вријеме јавити ^утрењом звијездом и упутити своје луче кроз сјенке и мрак смрти." („Сошок&оп 1111тауе1' ! ) Гумфи Деви „пошљедњи дани природоиспитаоца", сгр. 240.). Не гледајући на све указане примјере и удобности, човјек није кадар, или боље рећи, не ће да хармонише фпзичку природу с принципима морала, да у својим дјелима и поступцима даје такве примјере, које би у очима других били јасно и правилно огледало његовог нараветвеног карактера. Ал опет слабост се та код разних људи врло различито и појављује, што поглавито зависи од веће или мање способности дубоко проникнути у дух христијанства, те према томе и њихов живот није у једнакој мјери уткан са захтјевањима и достојанством религије, коју исповједају. Сасвим је природно, да су тим везани и степени одговорности њихове пред Богом, од тога зависи јачина грјехова, по томе се могу и раздиј ељивати, ради чега ћемо се ми обратити светом писму. На разним мјестима св. писма мп сретамо диобу људи у наравственом одношају на три групе : тјелесне, душевне и духовне. С погледом на такво пораздјељење, људи се пораздјељују и у одношају приближења Богу и Бого-познању. Тјелесни, (тако да га назовемо) човјек, рођен од тјела (Јоан. 3, 6.), живећи искључиво тјелесним животом, прије свега брине се за задовољење инстиката тијела, а више тежње свог бесмртног духа оставља на задњем плану. — Сасвијем је наравно, да је на^мање способан достизати узвишене истине богословског знања; страсти и пожуде његова тијела заносе га, овлађавају свима његовим силама, савршено га учине пасивним, робом њиховим, захтјевајући од њега, да им се беспорно покорава, ненрестано им служи тако, да он нема могућности улучити слободну од свјетских брига минуту, да се преда мислима Богу, не зна шта га доцније очекује, није кадар, или му недостаје времена осврнути се на еванђелске ријечи: „шид; гдлкл ткоа ко ндт., лшого!

КЕК.П! ТКОЕ ПОДТ* ТОКОКЈ ПО[Т(,1К)ТЋ гнилогтк, покрокг ткои ч(ркк." (Исаи!. гл. 14, ст. 11.). Душевни човјек, већ како говори писмо, не прима високих и недостижних тајна, духа Божјег (1 Кор. гл. 2. ст. 14.), ма да и у наравственом погледу стоји и више, ипак је још недостојан до савршења духовног; он још једнако и одвећ силно љуби своју душу у смислу душевних обавеза к свијету, и нема у себи довољно силе и воље, да је погуби ради Христа и Евађеља ; т. ј. да жртвује својим душевним привезаностима, када то захтијева сазнање неопходности испунити еванђелску заповијед, а тим јасно по- > казује, да је још неспособан сазнавати надмашаје блага царства Божјег над благом земаљским. Своје посТупке сакрива испред очију других, као спуж што се скрива у своју љуску, ма да није у стању издржати до краја, већ у малом маштању износи све, што је у унутрашњости његовој скривено. Само духовни човјек, (Гал. 6, 1), који је успио, ма да, може бити, н поелије дуге очајничке борбе са самим собом, презр&ти страсти и пожуде, живећи и идући духом, т. ј. руководећи се у свом животу вишим духовним цијељима, може без сметње проницати у тајне религиознобогословског садржаја. То није све. — Тај је човјек и друге, невјеште, незнајуће, способан и готов научити, а упануле у заблуђење упутити на пут истине, једном ријечи — бити правим богословом у вишем смислу те ријечи. Док сетјелесни човјек ни мало не брине о свом наравственом самоусавршавању, већ на против усрдно пребива у злу „ кга днн жнкотд гко!гш," док се душевно зауставио на пола пута к усавршењу, дотле духовни нема с њима ничега заједничког. Он памти заповијед Спаситеља : „Б&днт! :ок!ршжн, ако xi отецт* н!к!жк1н (ок ^ШНГК !СТк" (МаТ. гл. V. ст. 48.) } и у испуњењу њеном тежи, да се приближи својим савршенством Богу. Разумије се и духовни човјек никада се не ће сравнити са својим прволпком, али ће се све мало по мало вјечно и бескрајно приближавати њему, и већ само то приближавање послужиће за њега бољим среством за разумјевање тајна Божјих. Томе нас приводи и прости примјер из практичног живота: много боље може дознати дотични човјек својства лица с којим је у додиру чешће од остадих, који нијееу имади прилике познати се с истим,