Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 130

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

впше времена у овом „варљивом" снијету. Сваки дан, сваки час, ми видимо и увјеравамо се, да је ово неминован закон за сваки људски живот, и да је смрт неизбјежна. Умире ведики, а умире и мали, богат и сирома, господар и слуга. Ни власт, нн сила земна, ни згрнути милиони, нп младост иа ни снага,ништа нас не може од тог неминовног закона сачувати и од смрти заклонити. Па гдје је та наука, гдје су ти научен.аци ? За што не хгафу ма каква иачина, како би се ограничио овај закон, како би се смрт, ако не уклонила, а оно бар ублажила она стрепња и гроза, што човјека спопада при помисли, да ће и он, као и сви други, морати једном умријети ? Има науке, има срества, па да олакша смрт, али о тој науци, о том среству, колико нас је да размиш.љамо, да се њоме душевно насла^авамо, да плодовима њезиним отупимо „ жало смршн ". Наука је та, наука хришћанска, а срество је тврда вјера у Вога, у Нзегов вјечни промисао, нада у ЕБегову неисцрпиву .пубав и савршену правду. Смрт нрекида овоземни живот. Ми видимо сваки дан, куд се носе тијела .пудн, који до јуче с нама бијаху у животу, пуни наде, пуни рада. Вјера нас учи, да се смрћу не прекида живот људи, већ да они душевно и по смрти тјелесној — живе, да замјењују кратки, ововремени живот, животом вјечним, овај свпјет другим свијетом, па нам уједно вели и то: да ћемо на том другом свијету дати рачуна о нашем овоземном животу, да ћемо одговарати за сва наша дјела, и да ћемо по њима, сви, без разлике стања, бити пресуђени, и да ће Господ сваког без изнимке, по његовим дјелима и животу на земљи, наградити или казнити. По Његоиој непогрјешној правди сваки ће искусити достојну награду: за добро — добро, за зло — зло.

Много је стало до тога да сами себе добро познамо, јер је натна највећа дужност знати: шта смо, гдје смо и за што смо ? Још у стара незнабошка времена, сви су филозофи исповпједалп: да је познавање себе прва и одлична наука, п да је повсе 1е 1р8шп основ сваке филозофије; јер човјек, кад себе не познаје, зар може шта друго познавати, зар он може бити срећан и добродјетелан ? Ко не познаје себе, тај не познаје ни Вога; ко мало или нигата зна о себи, зар се од њега може тражити знање о оном што је изван њега, па и о оном, што својпм очима сваки дан гледа. Имали какве разлике између таквог човјека и другог којег животног створа ? Да ли животиња зна што о себи ? Не! Она не зна ни да је жива. Оно што ради, не ради по знању, нема свијести о себи; што чини, све то чини не по разуму п размишљању, већ по урођеном нагону. Готово је овако стање и човјека, који мало или никако сам себе познаје. Вез узрока нтпнта не бива. Свако за што има своје: за то. Па по што пема узрока без да га не прате и посљедпце, то се ни човјек не може извући испод овога; јер и он мора имати повода, зашто је сгворен, односно цпјељ ради које је створен. Није Свемогући Вог створио човјека оваког какав је, тек усљед случаја, без икакве цијељи. Кад се свему у свијету, била то мртва твар или живи створ, зна цијељ рашта је створена, то како би се могао замислити човјек без икаквог опредјељења? Како би био без. цијељи човјек, који је састављен из два дијела : душе и тијела, који у себи спаја духовно и материјално, и који је по том круна природних створења, јер је у малом сав свијет, и јер је у њему заступљен и свијет материјални —- тјелесно и свијет небески