Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 137

зканском покровитељству за своје правовјерје, дошао је на ту мисао, да покаже своју благодарност Богу обраћањем Хришћана у Мухамедансгво. С тога је отимао од њих цркве, уништавао књиге, нагонио их да насилно примају Мухамеданство, а оне, који би остали стални у вјери, — предавао је мукама и смрти. Истина, Селпм је кад год био и наклоњен Хришћанима; н. пр. по освојењу Сирије н Египта посјетпвши Јерусалим, он је ласкаво пјјимио јерусалимскога патријарха Доротеја и потврдпо нарочитим указом, да су све цркве и манастири потчињени његовој властн, да православни јерусалимски патријарх има првенство пред представницима других вјероисповједи и да је сво духовенство слободно од плаћања харача. Но овака наклоност бпла је случајан појав и потицала је из рачуна; јер Сирија тек је била освојена, те је Селпму било нужно, да у први мах придобије покорене становнике за себе обећањнма. Нашљедник Селимов, Солиман II. (1520.1576.) ужива у Турака одлични назпв „ велики." И у иетини, он је био знаменит војсковођа; он је својим освајањем у Европи, Азпји и Африци раширио границе Турске и узвисио ју на најч впши степен снле. Но и овај султан попут свошх предака, био је до фанатизма одан Мухамеданству, и по томе бијаше страшан непрпјатељ Хришћана. Положивши заклетву при самом ступању на пријесто, да ће уништавати Хришћане, нијс од тога одступао за цијело врпјеме своје владавнне. Нс ограничавајући се гонењем Хрпшћана у појединим приликама, Солиман је предузимао против њих неколико општих мјера. Тако је 1526. год. намислио са својима улемама, да потурчи Хришћане или да их барем стијесни у вршењу богослужења, одузимањем цркава им. Улеме су пронашле, да је Цариград 1453. год. био од Мухамеда П. освојен сплом оружја; с тога су предложилн, да се у дјелу примјене, тобожњи закон, кога је бајагп Мухамед П. издао, — да како у Цариграду, тако и но другим градовима, који су силом освојсни, не може бити хришканских цркава. Хршнтанске цркве имале би се илн порушитн, или у џамије обратити. Улсме су претпостављале, да Хришћани нећс доказати својнх права на елободу вјероисновједања, пошто је ферман Мухамеда П. изданп патрпјарху Генадију изгорпо у вријеме пожара у патрпјаршијп. Само великим даровима турским

властима, а особито великом везиру Ибрахиму, Хришћани су се спасли од оиасности, која пм је грозила. Везир је савјетовао тадашњему патријарху Јеремцји I. (1520.—1544.), да нађе неколико Јаничара, ко]и су бпли при освојењу Цариграда, и који би могли посвједочити, да се је тај град евојевољно предао. За добре новце бнла су се нашла три престарједа Јанпчара, који и посвједочише у корист Хришћана. Страховптп закон дакле буде осујећен. Но при свем том, турски фанатици потрудили су се, да се за ову неудаћу наплате тнм, што је по њихову насто! јању било наређено, да се са храма Свсблажене, прп ком је била патријаршија н који је био средиште јединства Хришћана, скине крст. То је било у почетку управе нашљедника Јеремпјна Дионисија (1544.—1552.) Год. 1562. предузео је и извео другу мјеру, удешену ради угњетавања Хришћапа. Он нареди, да се од хришћанских цркава, манастира и епископија одузму сва и онако незнатна имања и да се продаду и/мвремено у корист хазне, т. ј . тако, да их држава имаде право кроз три покољења на ново препродати. Са свим је природно, да су цркве, манастири и епископије желили сачувати своја имања, те по томе припуђенн билн да плате султану новеће суме новца. Ушљед тога цркве су пале у велику оскудицу и грдне дугсве. У тој истој намјери, да притијеснн Хришћане, Солиман нареди, да се затворе врата храма Боскресенија у Јерусалиму, п да ее отварају поклоницима и богомољцима само за одређену плату, у корпст државне благајнс. По наредби Солимановој, богомољци из западне Европе плаћалн су за улаз у храм Воекрееенпја више него други, Грци два пут мање од западњака; Јерменн нешто мање од Грка; а Коптп мање од Јермсна; а само Грузинци и Абнсннци бнли су ослобођени од плаћања. Но самнм жестоким угњетавањем Хришћана за владе Солиманове, био је сами данак, познати под именом „ десетпине дјеце. и Водећи непрестане ратове, и губећи силно војинке, Солпман се ради попуњавања евојих чета, врло се често обраћао томе данку. За његове влаДе г дссетак дјеце", идн како га још зваху „данак душа", утјеривао се управо варварским начнном. Поретка, кога јс установпо Мухамед II. прп купљењу тога данка у Хришћана, ннје внше било ; јер се бпрање хришћанске дјеце није впше обављало на 5 годнна, него сваке четврте, треће,