Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 7

Стр. 271

„Откривајетсја гњев божији с пебесе на всјакоје нечестије и пеиравду уелов^еков. (Рим. 1. 18.). И: „По жестокосши твореј и пепокајному сердцу. собирајеши себје . нев в дсн ги.сва и откровенија ираведпаго суда бчжија, скорб и тјеснота.

иа всјаку душу человјека, творјашчаго злое. (Рим. 2. 5—9.). У Мосшару , на св. Неђе.^ку, српску великомученицу (7. јула) 1892. године.

II е куни (Истингл О томе, да се човјек ие треба закле ги, јер е ]-а потом казпа божија постлћи? — упјерсн је снаки човјек; па с' тога се лаклетве клоне сви уе само поштенн л.уди но н онп најокорелпји зликовци п некал.алцн. Но поред свега тога, ппак и овдје, као п свуда пма изузетк-а, н има впше примјера гди су мпогп .вудп хтјели да окушају ту божпју правду н лпчно се увјере. да ли има дојиста Бога, н хоће ли Оп баш свакога за његова недјела казнити, па су се заклели и криво, само да цијел. своју постигпу; само да туђу својпну себн приграбе. Ми ћемо измеЈју многих таквих нрпмјера упознати поштованечитаоце овог часопнса само са два слпједећа, која су истинита, а десила се прије неколнко година. * * У селу Р. два се.љака се парничише због неког дуга. Тужилац се тужаше суду, да је туженоме позајмио 50 гроша чарш. те је велп, са овим новцем доплатио једиог вола, кога бјеше 1гупио. Тужеин му то оспораваше са ријечима: ,,вратио сам му и . Пошто свједока нити исправе , ни један не имафаху, — то је суд „по здравоме разуму" осудии тужеиога иа клешву, коју има јј цркви иоложити. Одмах брзо дозваше свештеника, црква се отворп п у њу у 1/ јшо парнич.арп, 1сметовп н још неколико радозналнх .кудп. Тужени ставиЈП пред дверима и метнувши

се криво. с догађај.) руку иа крст и св. јеванђеље гласно рече: „ Ја Н Н. моме комшији нчсам му нигита дужаи, јер сам му вратио свш 50 ђроша, и како ја ираво говорио, тако меии Бог иомогао иа овоме и оном свије!иу и . Сви присутни рекоше: „Амш". По положеној заклетви тужени одмах изађе из цркве и право својој кући пође; но у путу трчећи старији син п.егов — који о заклетви ипшта пе знађаше — срете га са ријечима: „Хајде брже тато, јер нам батн овога часа оба вола цркоше, као да их неко из пушке уби". Дознавши за овај несрећнн случај сељаци се искупише око мртвнх волова и заглеЗјиваху их, чудише се, од чега су мањкали! — Но домаћнн ће им рећн: „негледајте пх више браћо и томе се ЈЈе чудите, јер ја знам од чега су маижали. Сам ме је Бог казнио с' тиме, да немам чиме земљу поорати и изхранити се, што сам се мало прнје у цркви криво заклео и Н. Н. 50 гроша појео". „Кажем вам да сам се криво заклео и да му позајмљенн ми новац нисам вратпо". „Хтјео сам да се туђим користим; али ми је због тога и моје пропало". Чувши ово се.вацп, пико се од њих . » у цпЈелом селу за неколико годпиа иослнје не смједе заклети нп за правду, а пекмо лп за кривду, јер се сваки бојаше, да га не постигне казна божнја, као што је Н. Н. за крнвоклетство постпгла.