Босанско-Херцеговачки Источник

Б.-Х. ИСТОЧНИК

доказану прнврженост своју Превишњем двору срденом гвоздене круне I. степена. Осим тога бјеше он дугогодишњи прави тајни савјетник Његовог ц. и кр. Апост. Величанства и члан горњега дома угарскога сабора. Круну свију његових врлина чипп н.егова неограничена љубав к народу свом — народу српском, коју је он толико пута према пстом засвједочио, и која му је такођер можда сметала да засједне пријесто српскијех патрпјараха. Па и љубав његова према цркви својој православној била је превелика, а жпво његово настојање, да црквена дјела у бољи колосек доведе, свједочи нам јасно, да је он имао пуно црквене свијести. С похвалом морамо овђе споменути, да је пок. владика Арсеније и као владика био онај исти стари економ, каквог смо га виђели као настојатеља манастирскога. Из својих худијех доходака оправио је он наскоро нослије доласка свога у Сентандреју епископски двор, наново засадио зопарложене епископске винограде, и у опште у свом двору бољем економском напретку темељ ударио. Још јеједно добро дјело Арсеније учинио, кад је за епископа у Сентандрију дошао. Он је једном за свагда учинио крај нечувеној симонији, која је — рекао бих — највећа маха у његовој дијецези до њега имала. Штедљив је био прилично, јер је послије смрти његове остало и нешто пара, и ако је познато, да је владика Арсеније за живота свога доста милостпње подијелио. Па тај и такав владика, поред свију својијех добријех својстава и лијепијех врлина, није могао бити и без некијех мана. Право каже св. Писмо: „Никтоак крож^ гр^д, токл1ш едннк Еогћ". Нека ми опрости блажена сјен покојног владике Арсенија, што као свештеник, коме интерес цркве и народа вазда на срцу лежи, морам овђе рећи, да је неопростиву погрјешку учинио покојни владика Арсеније тиме, што је дозволио, да се под његовом администрацијом створе неке нове установе, којијех никад и нигдје православна црква познавала није. Ми смо увјерени, да је Арсеније као добар јуриста и врстан каноничар, као строги јерарх и црквенп достојансвеник врло добро знао, да канони св. цркве

наше строго, а не без разлога, забрањују, да се у цркви за вријеме весНз уасапИае т. ј. за вријеме упражњене столице црквене поглавпце, никакве промјене нити у самом придворном особљу, а камо ли што се сустава саме цркве тиче, не смију предузимати; а владика Арсеније, не знам каквијем побудама вођен, допустио је, да се под његовом администрацијом и под његовим 'предсједавањем у сабору нашем такве установе створе, због којих и данас још ево на жалост и црква а и народ наш сам много пати и трпи, те је и данас још велико питање, хоће ли се црква наша правоелавна и опет повратити у своје законом и канонима црквеним прописано и обиљежено стање. Лако је могуће, да је владика Арсеније у ову погрјешку пао и исту учинио само из превелике љубави према народу свом, а под управом можда тада моћних вођа народних, а ни сам он није слутио, од каквих ће злокобних пошљедица те установе у потоња времена бити и по цркву и по народ српски. Но сад како било да бпло, тек данас мора сваки свјестан свештеник увиђети и признати, да Арсеније као администратор патријаршије тако што год није могао нити је смио у цркви својој допустити. Па не вјерујемо, да у течају времена нпје и сам владнка увидио, да су многе тачке тијех установа скроз нецјелисходне и противне духу православпе цркве. Пријатељи његови веле, да Арсеније у новим установама нпје сматрао рушење цркве и њеног основа, ио временом се показало баш противно. Те нове установе изазвале су многе неприлике у цркви; а куд ће горе, него што су оне посијале толику несугласицу између народа и јерархије ? ,,1)е тог1;ш8 тћП Ш81 ћепе" вели Латин, п Боже нас сачувај, да би ми хтјели овђе блаженопочившем владици подметати и оно, чега код њега није било. Али се доста начудити не можемо покојном Арсенију, што у својој и онако маленој епархији нигда није правио каноничне посјете; што своје пастве, која је толико са туђим елементом измијешана, и коју је он толико жарко љубио, ппак никад не посјети и у православној вјери не утврди! Та зар је једна овчица и онако малена стада његова —• да не рекнем са непажње његове — изгубљена п за Српство и за Православље? И ту пријатељи његови правдају га тим, што му се тобоже сметало од стране државне власти, и да му није било