Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 460

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

Нема у нас оче р'јечи, Каквнх вр'једи љубав твоја, А за в'јенац теби оче, Нема цв'јећа таког соја. Нема цв'јећа таквог соја, Каквог вр'једиш наша славо. Добротворе вјековјечни, Митроносна српска главо. За твој в'јенац нема цв'јећа У овоме земном крају, Тебе в'јенац добротворе, У небесном чека рају. Па чиме ти добротворе, Ми захвалу да одамо? Кад смо слаби, кад смо мали, Неум'јемо и не знамо. вала) имаде се у будуДе, шчевши од године 1892. за сва времена, и сад веИ за мога живота, уједаниути само, и шо свакога првог 1-ог децембра ио новом календару сваке године предавати 504 фор. преко надлежнога котарскога уреда назначеном у § 6 закладнице, Одбору у селу Јазку, а не мени а . Према ово земаљска влада у Загребу, сходно жељи митрополитовој одредила је, да се камате од закладе рачунају од 1. новембра 1891. у накладним годишњим оброцима одјако подиже кр. котарска област у Иригу, која ће их, за тпјем даље закладном Одбору у селу Јаску издавати. Од 23. јуна 1892. год. извољео је митрополит објаснити и трећи параграф (§ 3) његовог закладног писма, и потврђен додатак закладници послати одбору у Јазак, ево тог додатка: „Објасњавам параграф трећи (§ 3) мога „закладног писма и од 14./26. јануара 1890. овако: „Дио од прихода моје закладе имају оне дјевојке, које су се у Јаску родиле, и оне удовице, које су у Јаску обудовиле и у њему настањене, и то само оне, које су иоштена живота, а не оне, које пз туђега мјеста ускоче и пеко вријеме у дивљем браку (конкубпнату) проводе. „Моја заклада обухваћа дакле све оне

Неум'јемо и незнамо, Само оче осјећамо, 0! ал' пусти р'јечи није, Осјећање да с' излије. Ал' ће свака сиротица, Јазачан ка невј естица, Са сузама благодара, Примат твога милог дара. Те ће сузе алем бити, ПГто ће гроб твој окитити, Тај ће алем вјечио с'јати, Као супце благодати. Тај ће алем да се ниже Из године у годину Споменик ће да се диже, Од алема у висину. поштеног владања женскс у г даваче, које пмаду јазачко право грађанства, а то се изрично вели у уводу „Закладпог писма" : „да се тим помогне пријекпм потребама „ондашњих" житеља". То се може разумјети из ријечп: „макар оне послије вјенчања и у друго мјесто отншле." (§ 3). „Овдје се говори јединствено ојазачким дјевојкама и удовнцама, да прије своју срећу нађу; јер ако момак, или удовац из Јаска, доведе жену пз другога села, тај по смислу истога параграфа нема права на дијел моје закладе; јер по пропису црквеном и по обичају старннском, мора се вјснчати у ономе мјесту, од куда му је жена,а не због свога интереса да гази проппсе и обнчаје. Дјевојкамо и удовпцама Јазачкнм дозвољава се, да се могу удати у туђе мјесто, само ако им срећа испадне и ако се у Јазачкој православној црквн вјенчају. ..Дакле по смислу „закладног ппсма" и по мојој Жељи треба разумјети, да је овдје говор о Јазачким дјевојкама и у г довицама, а пе о онима, које се доводе, пди ради вјенчања ускачу п долазе у Јазак из другога мјеста. Да је говор само о мјештанима Јазачкпм, то се јогп в»дп и из § 10 мојег „Закладног пнсма." Уредник.