Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10 и 11

сам кад и како — заспим. Пробудим се, кад ли имам шта и виђети: коњ стао к'о укопан иа стоји, а ја се на моје велико пренеражење обрео на сред „Црквине" међу гробовима — међу мраморима. Затресем се и протарем, па крстећи се и читајући по трп пут „Богородице дјево и да расточатсја . . ошинем коња даље, куд ми је ваљало доћи, мислећи и размишљавајући: оклен ја ноћас на Црквини, буди Бог са мном и Његови анђели! Ово је асли неко божије предсказаније. Путујући с тим мислима крсти и преноћи да се врни дома". На сами Спасов дан 1 ) сакупи он све кнезове на Црквини, па им тај случај саопшти и вапођене еглен о томе, како би баш било, да они с божијом помоћи прегну градит' цркву на Црквини. Та се — никуд боља — њима свјема допадне, те једнодушно са народом присутним пристану, и ко једно мало весеље у име тога учине. То се брзо разгласи и рашчује по свој његовој нуријп и околини нашој, па народ, к'о наш српски племенити народ, уста на сав мах правити цркву — и није друге. Поп Јован, као мјесни парох те нурије, дојави све објема властима, иа онда по допушћењу, нншта но — пос ( о преда се. У 1882-ој већ се је на Црквини његовим трудом бијелио велики црквени конак, који је својом грађевином, велпчином, а усамљен међу онпм многим мраморјем врло красан, готов фантастичан упечатак од себе издавао. По довршењу конака оде поп Јован покојни замољавати од нашијех пркава по коју књигу, сасуд и по коју црквену ризу јал' икону. Па сакупивши све и свја, штојетребало за послуге божије, окрену он двије велике одаје у ћелиЈу, ђе се свијет поче да сакупЉа и збија баш ка' код самијех цркава. То је тако ишло неки вакат: Народ долазио, даре цркви доносио а пара се легла. До мала па кнезови, првенци и остали снажни људи пописаше бетер пару, тако, да су већ бнли накастили до који дан, са срећом ако Бог да, уводити Раду неимара. Баш у то име, а на позив попа Јове сакупн се пеколико њих из испод цркве, да рашчисте п уљуде затрпани темељ док мајсторе набаве. Очистивши и утедарућивши разиђу се они кућама, а поп Јовчн остане спремајући ее у Врело. Хајд', пе лезн враже, наљеће ти тудијен око нека доба Никола Милаковић, па се сврнп, да разгледа шта се је | Ј ) Тај је дан годишњи вбор на Црквини.

Стр. 49о

то порадило. Кад виђе, да је чист и поравњен темељ, онда сподби наку дрвенуђавољу полугу па: кљуц, кљуц, кљуц онди код олтара на обијељеном мјесту, кад нешто зашобоњи. Лупни још једном ама појаче, кад ли се укаже нлоча; а он се намах досјети шга је па са страхом божјим и вјероју подигни и другу и трећу испод ње, па подигни боме и паре, 2 ) што су ту биле укопане у једној тенџерици; под пазухо — па кући. Опази кнезови и остали, ђе су ту сакривене паре лежале, па их је повадио, ко, ко? — а да ко други, већ поп?! Он је то још прије оферко па и осто иза раденика да их вади. Та он чојече, а нико други. Те паре израде сада велики спор између обијеђеног попа и кнезова, ушљед чега се нијесу могли мајстори добавпти, па се и грађење цркве, бар за оно вријеме осујети. Кнезови почели мало по мало тешко заиста тешко бреме попуштати. Народна се и снажна воља почела слабити, а растужени и љуто уцвнјељени поп, носећи у својим чистим, невиним грудима љуту змију грабарку, из које се таком јачином њезин отровнп јој ијед на његово племенито срце изједио, да је невини чојек почео био мало по мало побољевати, јер „част рањена жеже храбра прса". До неко.шко времена, а понајвише с тога, падне на постељу, с које се жалостан није никад више ни подигао. Још за његова, Бог да га прости живота, изда се и изговори сам тевећелијасти Никола на некој свадби, како је он нашао паре, а нико жив за то не зна. Дочувши то кнез Равњак и Марјан, онда потеци с тијех стопа у Власенице, да попу кукавноме јаве, па да га спасу од тв „бједе невидовне", што га хоће на очиглед да уморц. — Ко ће до Господини Бог, а ! да му је слава и милост на во вјеки — говораше поп Јован покојни, придижући се наки бон, да јави и прнјаве у суд свјетској власти. Власт је чинила до душе све и биле Су га о букви вјешали, а он хоке — да сломнје врат. Па још само, а ) Казују и под тврду истину причају стар Бобари како је дмвно ирије долазио иекчкав Даимагинац са либром, па распитдвши за Црквину на Рудиштима, изиђе на њу, ге вакопне мало, па извади читав бакрач вошчаних сирчева а све надомљених счмом рушпом или мљегачким жугпм дукагима. Иророк нам из Џ-Ихмрија виче, е се још и треКе па]»е ту неђе находе. Без сваке сумње од Нђгит-1, што значи општу именицу: књигу, као што се п узима но Далмацији и граници занадне Босне (либер, либра-ица>, а по гђе то и у Херцеговинл нчзивају тим именом сваку хартију, — док нахн свијет држи ту ријеч за особну, дајући јој значење к !Биге ; која садржи у себи оиисана сва мјеста, на којима се налазе „иаре а . П-

В .-Х. источнпк