Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10 и 11

Б.-Х. ИОТОЧПИК

Стр. 533

крпжању. Од тога дана ријетко се вађе која планинка, да груде крижа, а и кад би се такова и пашда, сдхатра се као лијена у својим пословима. Елем, то је узрок, да је сриједа по Спасову означена као пошљедње вријеме од крижања груда, те која планинка ннје до тога времена груде покрпжала, труди се, да се дотлен тај посао сасвнм доготови. Даклен, сриједа по Спаеову јесте дан пошљедни од крижања, па је за то и прозван четвртак по Спасову као ирви дан ио крижању (груда): „Покрижак". Надаље, народ вјерује, да све молитве, које се чшају за здравље стоке (блага), за добар род љетних усијева, најпријатније су Богу до

Спасова дана или бар до четвртка по Снпсову а то је до Покришка, као пошљедњег дана од крижања. Иначе, народ вјерује, да молитве, које се моле, за здрављс стоке, за род и бсрнћет ријетко да могу помоћи и услпшане код Бога бити, кад се послије овоса дана т. ј. Покришка свршавају. То је даклен и узрок, да сс на тај дан скупљао народ са свештенством својим на поља н на ливаде, гдје се стока највпше храни, па се молио Богу и то баш у оно врнјеме, када се усјеви најбоље развијају, да му преблаги Бог дадне добар род и здравље стокн његовој са којом највигае животари. К. Ковачевић, свештеник.

Из путничких црта од: Мар. С. Поповић-Родољ Бавећи се о распуету школском у родном ми мјссту Пљевљима, договорим се са честитијем Србином Михајилом Бајићем и пречаснијем г. Димитријом Шиљком свештеником, да одемо и да разгледамо негдању тврђаву Херцега Шћепана т. з. град Еукањ. Кад је освануо први дан иза св. Илије т. ј. лицем у св. Пеђељу — 21. јуиа, пођемо нас тројица, а то јутро позовемо нрсч. госп. Јосифа Шиљка свсштеншса, те тако сви заједно весело се поздравимо и кренемо — у име Божије на пут. „ Трисша без ттиа нишша" , давно су рекли наши стари Срби, — тако ти је то и сада брате, — и бпће увијек. Тако смо ја и Михајило били радосни и весели, видећи са нама два вриједна српско-православна свештеника. Ишли смо на коњима и путовали разговарајући се о разнијем стварима; — наравно, да је било смија и пјевања до миле воље; јер без тога се не може — особнто у добру и веселу друштву. Пут нас је водио на југо-западну страпу ииолагано смо се одмицали од мплнјех Пљеваља. С' обје стране пута простирало се лиснато зеленило, које напаја болесне груди и кријепи немоћне болеснике, те тако ужпвајућн лијепи п прнјатни шумски ваздух, дођемо послије I 1 2 гахата према брду Гостечу , које се уздигло

а Кукању. 5а. I Госвећсно: српској младежи у Пљевљкма. на стотнне метара у вис, — окнћено лиспатнм зеленилом и пнтомом травом — иравп рај млађаној душн — да човјека занесе глсдајућп. Под Гостсчом у лијепој, уској равпици налазс се рушевиие некадањпјех кула (дворова) тгаше СелмановиДа, с'лијеве страпе Ћотнне,'гдје се сад гуштсри и змије лсгу. Чпм сам угледао рушевине од кула запитах: „Чије су оно рушевпне?" Поп Димитрије речс: „Оно су рушсвине од кула Селмаиовића, који су прије у онијем кулама живјели н зулум великн народу чинили". Одатле смо ишли низ десну обалу ЧаЈетрне и поелије једног сахата прегазимо преко воде н дођемо у село Под Кукањ , код куће Обрада Бајчете, гдје сс састансмо са прсч. госп. Јаковом Шиљком, свештеннком. Ту се поздрависмо и сједнсмо се одмарати под лиснату велику крушку. Попијемо по каву и у разговору припитам Обрада, да ми шта прича о оној кули Селмановића. На то ће поп Јаков: „Ја ћу 'хп то пајбољс казатн, кпто сам чуо од мојијех ђедова!" Пошто се у њега загледам он рече;