Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 1 и 2

и љубави и чистоте " (П. Тим. 1., 7.), јер Бог срутпи смрт, а иас препороди својом највећом жртвом : крвљу Христовом на овом знамсљу побједе нрољевепом. те пас по нскупљеиу уведе у Ж[1вот, не по напшм, већ но својим заелугама 5 не по нангој к љему, већ по својој љубавн к нама, што је имаде у себи пспочетка, јер је Бог сама љубав и извор најсветије љубавп. Син најсишега, вјечно слово, својом божанственом науком, у којој нам откри вјечну истину ; својим жнвотом којим нам показа у примјеру: како треба живпти; својом мученнчком смрћу којом нас спасе, принијевши себе на жртву за грпјехе људске: — међу нама људима основао је себи цркву, своје тијело, на станцу—камену вјере, на љубавп и истнни, на себи и својим ношљедовачима, у којима ]е љубав и нстина, јер само су они његови, који међу собом љубав нмају (Јов. 13., 35.) Своје другове у истини и животу, т. ј. у познању Бога (Јов. 17., 3), своје ученике и апостоле опуномоћио је и послао, као што је и њега отац небесни послао (Јов. 17., 18.): да у његово име, по упуству Духа светог, а у славу Бога Оца, продуже дјело проповиједи и свједочанства за истину по добивеној од њега заповијести: „Ндише и научлше све народе крстеЈш их ва име оца и смна и свешога духа, учећи их да све држе што сам вам заповиједао. II ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека и (Мат. 28., 19. 20.) И ово је дано не само апостолима, већ и рвиховијем пошљедовачима, јер: апостоли нијесу овђе на земљи, нијесу још у тијелу живи, а Христос рече: „м ево ја. сам, с вама у све дане до свршстка вијека и (Мат. 28., 20.). До свршетка вијека нити еу живили апостоли ни њпхови непосредни прејемници, али живи и непремјено постоји сила дјејства Духа еветога, који невиднмо дјелује кроз „козложжн [кацјшничкткл" (I. Тим. 4., 14.), што их полаже епископ, као прејемник епле и власти апостолске, — на изабрано лнце, ради посвећења у чнн свештенства; на лице које је, по ријечима св. Игњатија „назначено по опредјељењу Исуса Христа, и утврђено по Христовој вољи његовим св. Духом" (Фил. Догм. П. д. стр. 326.) При рукоположењу, по ријечпма св. Амвросија: „човјек полаже руке, Бог даје благодат ; светитељ подиже руку десну ради молптве, а Бог благосиља својом свемогућом десницом; епи-

скоп носвећује у чпн, а Бог потврђује то достојанетво" (Фил. Догм. П. д., стр. 330.). С тога и св. Јован Зла'гоус'1'и велп : „да се свештептво сврптујс па земљи, но да је дјело небесног значаја" (III. књ. св., гл. 4.; Долж. пр. пресв. §. 4. ст. 5.), јер, „нити човјек, ни анђел, ни аранђел, нити која друга створена сила, него сам Утјешптељ, Дух светп, ово је пошљедованпје установио, и још у тијелу живе људе научио је, да подражавају аиђелском служењу". Јер „кад свештеник служи", велн св. Григорије богослов, ,,са анђелима стоји, са аранђелима слави, горњем пријестолу жртву прнноси, образ обнавља," т. ј. панулог човјека, крштењем, по вјери у Вога и Христа — Духом светим препорађа (Дол. пр. пр. §. 4. стр. 5.) Па шта је свештенство и какво је његово важно назначење у свпјету? Свештенство је новозавјетна тајна од самога Христа св. апостолима п њпховнјем прејемницима предана; тајна ни мало мања од тајне св. крштења (бл. Августин, Догм. Фил. П. дпо, стр. 320.), а огледа се у елужби Богу у новозавјетној цркви, која се служба састојн из два главна дијела: из проповиједања слова Божијег и вршења св. тајана, како би овим срес.твима помприли се грјешници с правдом Божјом, утврдили се у вјери, и научили се светом животу, да добију живот вјечни у славу Божју (Долж. § 1, ст. 12.) Тешко је бринутп се и о самом себи н о спасењу своје душе; тешко је себе обуздати и навпкнути се богоугодно жнвпти; мучно је и самог себе научитн и у вјери утврдити: а кодики ли је теже и мучније о многима брпгу водпти, за њихово се спасење старати, њпхове гријехе заглађаватп, са Богом их мирнти, њихову савјест и душу прати и чистити од зла, добрим дјелима прпклоњати пх и научити, па не само научити, већ и утврдити, и пазпти да у жавоту не поклизну и не сађу с пута истипе и живота на странпутицу гријеха п људске обмане? Вндите, да је задатак евештеника врло обттлан по дјеловању, врло мучан и тежак; или, зар нпје мучно и тедако бити у служби примирења? Та, помислите само, како је мучно измирити и сложити два завађена човјека. А колико је мучнпје и теже, бити посредник помирења између Бога и човјека, између духа и тијела, између вјечног и овоземног жнвота, пзмеђу правде и грпјеха, између живота и смрти? Вјдити борбу за спаеење