Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 158

ће по васкрсењу ући у дом оца небеснога, јер је Спаситељ казао својим пошљедоваоцима; „Ид^ ©уготокати т-ксто влл^" (Јов. гл. 4. ст. 2.), гдје „не взалчВт-к ктол»8 н иже вжаждВтћ не и/идтх же пасти нл ни^х солнце нижс ксакх знои" и гдје „№ил«тх Когх ксак 8 слез8 Ш оч"Гк> и\х" (Апок. гл. 7. ст. 16. и 17.) Нада увјерава правога Хришћашша, да ће праведник „СОклацис/л ка нстлНгнЈе" (I. Кор. гл. 15. ст. 53.); излијева му у срце ријечи Спаситељеве, које казују, да ће тијело човјеково бити сличио тпјелу Христовом: „Ижс преижрдзита т ^кло слшренУА нашегш, Улкш Ећ.1ти се -иб соокрлзно т-кл8 слдву егш" (Фил. гл. 3. ст. 21.) да ће бити свијетло као супце: „Тогда про» свНктдтсА Улкш солнце вх царствУи оцл егш" (Мат. гл. 13. ст. 43.). А уз то му обећава и ј-ош многа друга блага, која је Отац небесни припремио за своје благодетне синове. Очекивање тијех обећанијех блага, саставља у срцу правога Хришћаншта трећу богословску добродјетељ, која се сиаја са објема првима и спаја их међусобно, а то је нада.

Вјера, л.убав и нада, ове три богословске добродјетељи, јесу темељ, на ком читава религиовна зграда почива, и оне по ријечима св. Игњатија Богоносца саставл>ају божијег човјека (Посл. Ефесц.). Оие се саме за се немогу ни вамислити, а кад су све три спојене, онда свака потпуио одговара своме циљу. Ове три добродјетељи налазе се потпуно савршене у души правога Хришћаннна, ките и величају његову жевидиму (духовну) страиу. Оне сачињавају врело у срцу правога члана Христова, пз кога извиру све остале добродјетељи. Оне руководе чонјека, да корача по стопама заповиједи Христовијех. На кратко, у њему су три силе спојеие у једну, па за то и могу душу правога Хршнћашша с Богом да сједињавају. С којим човјеком ове врлине владају, тај има п све остале врлиие хришћанске п тај је „ иозвани " заиста и „ избрапи". М. И. Билбија, богословац.

0 срествима религиозног Религиозном васпитању је задаћа да напуни дјечији ум вјерним и поузданим преставамаизсвијета религиозно-моралног, а не којекаквим празновјерицама, т. ј. колико је могуће да рашчисти и разјасни дјеци науку вјере и морал православне цркве. С друге страпе, религиозно-побожпо васпитање дјеце, треба извршавати таким начнном, како би дјецом стечена знања не престављала у себи скуп простог знања, т. ј. које не би бпло толико у власти ума као способности која сравњује, разликује и мјери, но што је најважније, нужио је да та знања остану посве и у

(побожног) васпитавања. власти срца, будиоцима и моћним покретачима вјере, љубави и наде, тијех трију основа које служе средиштем хришћанској релнгијп. — У кратко рећи, религиозном је васплтању задаћа не тотико поучити дјецу објаснењем вјероучења и морала како да буду побожиа, но што је још важније учннити их побожнима т. ј. људима благочастнвим и богобојазљнвим, који тврдо вјерују да је сваки треиут њнховог живота позиат Богу, и треба да је упућен на славу Оца небесног. Поврх тога, као што је религпја свеза човјека с Богом, то се крајња задаћа по-