Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 216

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св 6

0 разлозима који раскидају брачпу везу 7 и о судском поступку у парници за раскид брака. Написао: Тома Алагић, прота, професор Богословије. (РТаставак.)

)с\

V Кад нестане мужа и не зна се за њ II грађапскп и цркнени законп праве разлику, кад нестане човјека ожењена, који нпје у војничкој олузкби, и кад нестане ожењена војпика. По старим римским законима, жена је могла поћп за другога човјека, кад јој је нестало мужа, који није био у војничкој служби, и кад је добила глас, да јој је муж умр'о, и није била кажљена, кад се тај глас касније није обистинио. Али жена војника, који се изгубио, могла је тек послије шт година ноћи за другога. Цар Константин (ј 337. год.) допустио је био, да се може така жена преудати и послије чегаири годипе под погодбом, да открије своју намјеру прије војпичкој властп. Цар Јустинијан мислећи, да је тај закон претежак за мужеве војнике, наредио је 1 ), да се жена изгубљенога војника не може прије удати за другога, док се не наврши десет година, и то тек онда, кад муж на толпке позиве своје жене, да се врати к љој, никако не одговара, или одговори, да не жели вшпе с љоме у браку жпвити. Ово је требала жена пријавити војничком зановједништвз^ и за тијем предати цару молбу, да може ступпти у брак с другијем човјеком, Касније је измијенио сам цар ту своју наредбу у повели 117. и заповиједио, да жена чека мужа ма колпко дуго остао на војсци, и кад не би никаква гласа о себи давао; а да се може удати за другога само онда, кад добије од војничкога заповједништва тисмено увјерењс, да јој је муж заиста умр о, или тгинуо. Оваки пропис и данас постоји, и жена би могла само послије дугога чекања и распитивања за свога мужа, ио увиђавности и дои.уштењу својијех власти, ступити у пови брак. Правила црквена држе за прељубу, кад се жена, којој је муж отишао на пут и не јавља се, састави с другијем човјеком, не чекајући повратка свога првога мужа, или да се увјери о смрти љеговој 2 ). Жени изгубљенога војника заповиједају, да чека док јој се муж не врати; а допуштају јој, да ступи у нови брак онда, кад *) у новели 22.. гл. 14. 2 ) Вас, Вел. цр. 31. и 36.: трул. сабора правило 93.

добије поуздану вијест о емрти евога мужа, или је барем са свијем вјеровати, да је умро или оогшгуо, а жена га је чекала толшсо времена. А ако се војник, за кога су мислили да је умр'о врати, а жена му се међу тнјем удала, правила му допугатају, да узме своју жену натраг, ако хоИс, ако ли пеће, он је одбије по горњнм правилима, као и по 9. и 21. правилу Василија Великога због прељубе, коју је према њему учинила. Ако жена не ће, онда је муж тужи због прељубе, и брак се раскида. Ако ли је узме, онда брак његове жене са другвјем не вриједи, а жени се даје опроштај као п њеном другом мужу због незнања , ако се т. ј. бпла преудала послије дугог чекања и распитивања за свога мужа, и ако је вјеровати било, да јој први муж није вигае у животу. Ако се пак саставила с друтим, не чекајући мужа с војске и не распитујући за његов живот или смрт, онда правила означују тај поступак као ирељубу, која се не може опростптн 3 ). По томе, кад је њен муж опет не прими натраг, њен се други брак раскида, а њој се забрањује по ново у брак ступпти, ако јој у г току времена услијед љеног покајања и поправке не би од власти та казан ублажена била, Ово исто вриједи и за смијешане бракове, дакле без обзира, које је вјероисповјеетп муж или жена; и ако би се брак раскинуо по повратку мужевљевом, остају као законита само она дјеца, коју је мати породила у другоме браку. Василије Великн у 31. правилу говори „Жена, којој се муж удаљио и не јавља се, ако се саставп с другијем човјеком, прије него што се увјерила о његовој смрти, чини прељубу". А у 36. правилу: „Жене војника, које су се удале, што о својијем мужевима нијесу имале вијести, подлеже оном истом суду као и они, које, кад им мужевп путују, неће да дочекају њиховога повратка. Снисхођење се неко у овом случају може нмати тек оеда, кад се са неком поузданотћу држи, да је муж умр'о и . — Трул-

3 ) Испор. /Шаћтап спом. дјело етр. 762.; или Берд никова Кр. к. цркв. права, Кааапк 1888., стр. 113.