Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 888

Е.-Х. ИСТОЧНИК

брака није имала ; јер осим 15. правила Тимотпја александријскога, које ее точе противи, можемо навести јога и одредбу сабора, који је дрзкан на западу у Орлеану године 533. У своме П.правилу тај сабор говори: „Склопљени бракови (та1гп1шта соп!гас1;а) у случају болести, не могу по вољи странака битп уништени" 1 ). — Овдје бијаше говор о лудилу, које се по склопљеном браку покаже. Али лудило, које је прије брака постојало, вриједи и по старим и по данашњим црквеним и грађанским законима, као тлотпупа сметња браку; и ако је брак у лудилу закл.учен, владика га проглагаује да не вриједи. Осим овога, казне се сви, који су радили да буде таки брак склопљен 2 ). II. Приљепчива болест. Приљепчива болест (губа) каотака, опасна је по здравље и сами углед другебрачне стране, не рачунајући овамо још и таке прилике, у којима услијед јаке и приљепчиве болести престаје могућност тјелесног сажинљаја између мужа и жене. Заразна хронична болест спомиње се као разлог за раскид брака, само у еклози П. цара Лава Исаврјанина, а отуда је прешао у словенску Крмчију. Црквена пракса у разнијем крајевима при рјешавал.у овакијех питања није била свагда и свуда једнака. Са хришћанскога гледишта не би требало да се раскине брак између мужа и жене, кад једно или друго допане губе или друге које заразне и сличне болести без своје кривице, или кад се за вријеме брака појави какав тјелесни недостатак, којн стоји на путу брачном саживљају. Хришћански супруг треба да трпјељиво сноси несрећу свога брачнога другаНо при рјешавању овакијех случајева утичу разне прилике, које гоне позвану власт, да донесе одлуку за или против раскида такога брака. Има доста случајева, кад је боље и за самог болесног супруга, да је даље од здравога друга. У јуридичким споменицима, који су вриједили у Русији, у закону судном глава 32. с/гоји: „Рлзл^-ШТГА ОТк Ж(НК1 1К0ЕЖ, ЛЦЈ! Кк НЕД^ГК ПрОКИЖЖК КПЛД1ТК. П (1КН Ж! рЛДлУЧ(1!ТГА Ж!НА ОТК .И^Ж»1 ГКО!ГО, ') Но&1е: СгопсШеп^езсШсМе, ГгеЉиг^ ш ВгеЈ8ј*аи 1875., св. II., стр. 757. 2 ) Види : Опћег грађ. законика ва царевину аустријску § 48.; грађ. зак. за краљ. Србију § 74. и § 93.., т. 3.; рускога Свода гражд. зак. изд. 1887., т. X., ч. I. с-г. 5.; а § 137. к;шп, законика за краљ. Србију гласи : ,,Свенгтеник ; који у случају § 74. грађ. законика, вјевча какво лице, виајући да је бјесомучно или лудо, да се казни затвором до годиву дана".

лцј ! кк н!дУгк пјјоклжјнк кплд!Тк". — У петоме дијелу тачке 7. бугарскога егзархатскога устава казано је, да се због лудости или епилепсиа брактатк не расторгава, осв-бнквк краенк случаи 3 ). У Русји данас вриједи синодална наредба о овоме предмету од 22. марта 1729., по којој синод задржава себи право, да расправи и раскиие брак услијед приљепчиве или другекакве болести, која стоји на путу тјелесном саживљају између мужа и жене ; пошто се увјерио прије о болести на основу писмене љекарске свједоџбе имигаљења. Као што се из даљњега поступка тамошње цркве у овакијем приликама види, ријетко се и врло тешко допугатао оваки раскид брачне везе 4 ). Ако је болест наступила услијед блудног живота мужа или жене, онда не може бити сумње о томе, да невина страна има право, да иште раскид брака, јер је ту већ прељуба по сриједи, а камо ли, кад се с њоме јога и опасна и неизљечива болест здружи. III. Многогодишња робија. Новије грађанско законодавство ријешилоје, да може бити разлогом, да се раскине брачна веаа, и злочинство које почини муж или жена, и за које је прописана казна тегаком тамницом од пет година најмање, ако хаће невина страна, да буде ријешена брака с другом, који је осуђен на толико и впше година робије 6 ). По § 115. опћ. грађанскога законика за царевину аустријску овај разлог овако гласи: .,Кад је супруг окривљен због злочина, који повлачи за собом казан осуде најмање на пет година тамнице".У § 94., тач. 3. грађ. зак. за краљ. Србију наведен је овај разлог овако: „Злочинство супругом једним учињено, због ког је казан узакоњена и судом над њим изречена на робију или заточење дуже од 8 година, ако невина страна за вријеме, док те казни трају, иште развод; а ако га за то вријеме не иште, остаје брак у својој сили". —Као гато се види, грађански закони допугатају раскид брака редовнијем путем, кад је човјек осуђен због злочина као суируг. Кад учини злочин прије брака, и кад послије осуде на робију од пет, осам или вигае година, узме неку особу за својега брачнога друга, приказавши се под лажнијем

8 ) В. Милашево „Црквено право", стр. 598., т. 2. и

дотичну примједбу.

4 ) Бердниковк „Крат'1и курск церковнаго права". Казанк, 1888., стр. 121.

5 ) Грађ. законика за цар. аустријску § 115.; за краљ.

Србију § 94. ; т. 3.; руског грађ. ваконика т. X., ст. 45.