Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 448

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

катихизација, примијењена иреданшт.у св. Историје, може се уиотријебити на разпе начине и ради неједнаких цијељи. У најнесавршенијем свом облику употрјебљава се она обично као средство да олакша ученицима утисак онога, што су чули у ирииовијетци; ради те цијељи и налазе се у учебницима свешт. Историје обично питања ради понављања, којим се исцрпљује по дпјеловима сав садржај прочитане или исприповиједане приповијетке. Употреба такве катихизације код учења свешт. Историје не може очевидно, донијети никакве битне користи: катихизација у таком свом облику не може довести ученике ни да свјвстно усвоје оно, што црпе из приповијетке, ни да знаду у свези приповиједати другима оно, што су чули. С тога, да би се постигло и једно и друго, катихизација код библијских приповједака, мора очевидно узети други облик, — она мора наиме постати таквим средством, које би водило самому разјагињвњу исприповједаних приповиједака и тиме давало ученпцима могућност, да их усвоје свјесно и у толико овладају шима, да их могу без пб муке у свези и слободно другима приповједити. За то се може једна приповијетка путем катихизације или анализирати или синтетизирати. У првом случају иза исприповнједане приповијетке слиједи подробна катихизацнја сваке поједине мисли, која је у садржају приповијетке; за чим се посебне миели у приповијетци морају све више и више протумачити; питања, која исцрпљују садржај прмповијетке, морају се све више и више тицати ње; при томе разумнје се, морају и одговори ученика бнвати све више и више заплетенији. Код таквог облика катихизације ученици сасвим природно усвајају јасно и свјесно садржај приповијетке и, осим тога, они

се постепено доводе до разумљивог и потпуног приповиједања исте, јер се ово пошљедње само од себе добије као пошљедња свота и закључак цијелога тока катихизације. Код катихизације ситаетичие ствар иде сасвим обратно: пошто је припивијетка изговорена, мора слпједити најнрије катихизацпја главних дијелова приповпјетке, главних и основних страна; за тим, кад ученици уевоје све што је битно у садржају приповијетке, морају се катихизацијом проћи све поједпности, којнма се расвјетљују главне стране њезине; код репродукције детаљних дијелова прпповијетке, главне стране њене, очевидно, морају сачињавати природну тачку, о које се опире и које их руководе; кад је приповијетка на тај начин потанко разјашњена, онда треба да дође свезано предавање исте. Тим обликом катихизације, осим што се тумачи сами садржај приповијетке, ученици добивају јасну преставу о саставу приповијетке, о њеном плану, — а то опет, као и код првог облика катихизације, чини, да им се може свезано и протумачено предати пригховпјетка. Из реченога види се, да се катихизација са оба наведена облпка може употријебити са једнаком, несумњивом, битном коришћу. Но употребљавала се она ма како код библијских приповиједака, сама припоВијетка, која се употребљује у основној обуци, увијек се мора одликовати својом детаљношћу, живошћу и очигледпошћу. Није могуће, а да се код тога не дотакнемо једног, врло важног неспоразума, који сусретамо у педагогијској литератури, а који се тиче елементарнога предавања свешт. Историје. Неки мисле, да предавање свешт. Историјеелементарно — значи предавати библијске приповијетке скучено, скраћено, у самим општим