Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 458

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

нста, с том цијељи н морају се највпше употрјебљавати слпке. .У свези с тим могу оне послужитн као најбоље средство да се ученицп ПЈшуче, да у свези и консеквентио излажу оио внање, које су усвојилн, погато ће слике бити учеиицима у том послу неопходпа потпора. За све наведене цијељи, слнке се могу прије свега најнише употЈшјебнтп код учења свештене Исторнје; а очевндно је, да у неколико могу бити корисном потпором и код учења молитава н Катихизиса, — и то у толико, у колико се учење овпх предмета мора ослањатп на свешт. Историју; најпослпје, код тумачегва богослужења, могу слике битп исто тако великп прилог, као н код учења Историје. Начпнп, како се слике употрјебљују код обуке, јесу различни: обично се употријебљују код предавања илм посебне велике слике, нли сличице, којима је обично нлустрован текст учебника. У пашим школама употрпјебљују се код предавања библијских приповједака већнм дијелом слике Шнодра и слике, узете нз њемачкога издања Шрајбера ; карте, које заслужују потпуну пажњу, као помок свешт. Исторнјн, јесу оне, које је нздао Ракочн, а одобрио св. Синод ; код предавања богослужења употрнјебл»ују се слике, које је издао: Моск комит. грамотности: „Ок /лснжп литВрпи, цеч«рни, полунсчцннци, утрени". Посебне слике у потријебљуј у код лекција вјеронаучних овако: или нх поставе на таблу школску, да ју могу од једаннут внднти сва дјеца, илн се носе по школи н показују ученицима редом по клупама. Од та два начина, — а због главне цнјељи, ради које се слнке употријеб.љују, — мора се први начин признати бољнм. По другом начину, могу

ученпци гледати слпку само кратко вријеме, те с тога код обрађпвања учевнога материјала неће имати пред собом таких живих, очнгледних престава, на које би се могли непосредно ослањатн у том послу; код првог начина тај ослонацдаје се ученнцима у самом непосредном њпховом гледању. У осталом, ти начшш не искључују један другог, већ могу бити и спојени: послије тога, како су поједпне групе разгледале слнку, може се она објесити на таблу, да ју опет сва школа гледа. Неки не одобравају ни првог начина употребе слика; овдје, веле, ученици, који далеко сједе од слике, не могу је добро прегледати, по томе п преставе о слнци морају код њих бпти непотпуне, магловите; с тога и држе, да је мпого згодније користити се не посебним сликама, већ књижицама слика (без текста), које би се могле наћи при руци код свакога ученика. Но такве књижице не посгоје; а док њих немамо, морамо се очевпдно послужити посебним сликама. А наведена непрнлика, која се оиажа у њиховој тобож' употреби, ослабљава се тим, да се, као што је речено, прнје, вего се слике ставе па општп углед, преносе од клупе до клупе, да је свн ученнци виде, — и при томе дуже времена задржати се код оних ученика, који ће теже впднти слику, кад се постави на таблу. —• Због оскудице у посебним сликамо, употријебљују у школама п оне слике, које су у учебницпма; но с обзпром на то, да су све слике, и по величинп н по тачности досга незгодне, — очевидно је, да се само у крајњем случају имају употрпјебљавати. Самн поступак обуке у вјеронауци помоћу слпка, према показаинм цијељпма како да се употрнјебљују, може се нредставичп у слпједећем облшсу: