Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 460

Св. 10 и 11

Лава Мудрога 1 ), а на западу од цара Карла Великога. — Алн црква није застала за својом унутрапш.ом уредбом у свачем и чеиала на бол.и одношај н положај у држави. Ток њеног унутрашњег развптка и иапретка пшао је правцем, којн је одређпвала наука Христа Спаситеља. Свакп правп Хрпшћании примао је црквену науку и уредбу као пзлив воље Бога истнног н праведног. ч желећи живљети под окрпљем правде и истине, у радости своје душе, желио је да му црква оглаеи божансткну потврду, н прелије својијем благословом његове жеље и намјере у сваком добром подузећу, а највише у женпдби. А кад га је срела несрећа у љеговом брачном животу, ишао је опет цркви, да му пружи лијек од невоље, или да изрече свој праведни суд над крпвцем брачне неереће. Овакн одногаај Хришћаннна према својој цркви са свијем је прпродан; јер док душа човјечја тражи спас у вјери својој, човјек вјерује и мисли, да је у црквп као чуварици вјере, највећа правда и милост; и ко бп покушао да потисне такс мисли код човјека, ударио би протнв слободе љегове савјести, протпв среће у браку и породици, против цркве и државе, као вези н скупу многобројних породица; другијем ријечима: ко сузбија црквени утицај, ко сужава круг црквеног дјеловања, тај убија хршићанскн морал и правн мјеста разннм струјама, које брзо руше основ друштвене среће и доброга стања. Ко учи, т. ј. ко разгони у некоме рђаве мисли н склоности, даје племенпте мисли и здраве појмове, иронзводи у човјеку тежњу за добријем животом, — тај ваља и да просуђује дјела његова; да га за добро дјело награди, а за рђаво да му суди и казан одредп. Ко има право да раздријеши, има право и да свеже, н на против ко има право да свеже, има правоида раздријеши. Ннје прави члан, који се своме друштву не покорава; није правн Хрпшћанин, који не слуша науку и суд своје свете цркве. Сваком друштву на свијету потребан је највиши углед , т. ј. законпта моћ н власт људи, којн пазе да у друштву иде све у реду и по закону. У православној цркве највећи впдљиви углед. који је потврђен од самог Исуса Христа 2 ), сабор је поглавица цје-

*) Цар Алексије Комнеп наредио је у новели од год. 1095. да црква благосил>а брак како слободинјех тако и робова. Испор. М. Горчаков: „О тајни с.упружества 44 , С. Иетерб. 1880., страна 161.

2 ) Мат. гл. 18., ст. 20.

локупне православне цркве, т. ј. сабор епископа, који врше своје законодавство на основу св. тхисма н св. иредања , обзирућп се и на прилике времена п мјеста. Свакн еппскоп треба да поступа у својој епископпји према ономе, што је одредно опћи сабор црквенпх представника на основу божјега закопа ; треба да заузима као пријамнпк апостолскп и представнпк саборског угледа у своме владичанству мјесто врховног учитеља и судије и евештеничким и свјетовним члановима црквенога друштва. Суд епнскопа над свима црквеним члановима потврђен је и утврђен: 1. Св. писмом. Још прпје васкрснућа свога рекао је Спаситељ ученпцпма својима: „Ако тн сагрнјеши брат твој, нди и покарај га међу собом н њпм сампјем; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не пос.туша, узми са собом још једнога илп двојицу, да све ријечи остану на уетима два нли трн свједока. Ако лн њнх не послуша, кажи цркви; и ако ли не послуша нн цркву, да ти буде као незнабожац н цариник. Јер вам кажем заиста -.штогод свежете на земљи биЛе свезано на небу, и што год раздријегиите на землм, биИе раздријешено на небу 3 ). А по васкрсиућу своме рекао је ученицнма Спаснтељ: Којима оиростите гријехе, оу/ростиИе им се; и којима задржите, задржаЛе се 4 ). — У првој посланици апостола Павла Тимотеју, еппскопу од Ефеса, чптамо: „Ва свештеника не примај тужбе, оснм кад пмају два пли три свједока. А којп гријеше, покарај их пред свнма. да и други имају страх. Заклињем те пред Богом н Господом Исусом Христом н избраннма његовнма анђелима, да ово држиш без лицемјерија, не чинећи ништа по хатору" 5 ). Као што се види из овијех мјеста св. пнсма, ријеч иде не само о суду над савјешћу човјечјом, над унутрашњим мислима п расположајпма, него н о суду над спољашњим одношајима човјека у цркви, о суду међу једновјерном браћом. и начину како да се помире међу собом, или пред свједоцима, нли најпослије пред црквом. Сви црквенп оци слажу се у мишљењу, да се под нзразима свезати и раздријешити разумијева власт, коју је Христос дао цркви , т. ј. еиискоиима као врховним пастирима и главним управитељима у 3 ) Мат. гл. 18., от. 15.-19. ■>) Јов. гл. 20., от. 23. ®) 1. Тим. гл. 5., ст. 19.—22. — Исиор. Злат. тум. 1. посл. Тим. гл. 5.. бесј. 16.; Теодор. цркв. истор. књ. 1., гл, 21., Зонарино тум. 75. аиостолског правила,