Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10 и 11

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 485

и тако исповијеђеном допустити да св. причешћу приступа. Исповијест свагда треба започети на један дан прије причешћа; но ако је дошло много лида, п не би се могли у тај дан исповиједити, онда може и на два и на три дана, а гдје кад и на недјељу дана прије исповијест започети, при којој да опомене оне, којп бп се у прве дане псповиједиди, па ако би их савјест још у нечем гризла и изобличавала, или би случајно у гријех пали, нека опет дођу на исповјед. Свештеник кад иеповиједа, нетреба да исповиједајуће се лице за сваки грпјех пнта, а особито за тјелесни, јер таквпм испитивањем могао би лако саблакнити исповиједајућег се, којп би први пут из уста свештеника за неки гријех чуо, за који донде није знао; но да га само толико пита, колико се на десет Возкијих заповиједи односи, па и то ријечима предострожним и простим — општим. Исто тако кад испптује и за околности, које су повод к гријеху, да не буде одвећ љубопитљпв; но нека само исиита главне узроке и повод грнјеху, да би прематоме сходну поуку исповиј еда ј ућем се датп могао. Ако свештеник при исповијести примјети грјешника на кајаље неприклонен.а, таквог нека застрагаи гњевом Божијим, проклеством, страшним судом, лишењем вјечног блаженства и нашљедником адских мука. К томе да га застрапш и примј зрима из св. Писма, као: наказањем анђела своју непорочност (чистоту) несачувавши, општим потопом, наказањем Содома и Гомора, наказањем Израиљћана у пустињи, и т д.; и да га увјери, да су се сви ти видови наказања по ријечима апостола Павла, заиста испунили над онима, о којима се овдје говорп, и да је све то нас ради написано, да би се ми отуда научили и добро чували свега оног, због чега су они страдали (I Кор. гл. 10 ст. 5 и 11). Ако ли свештеник при исповијести примјети грјешннка, који је изгубио надање, да ће га Бог помиловати, ма како се кајао, таквог да утјеши, побуди и утврди безмјерним милосрђем Божјим (Сирах гл. 1 ст. 23 и гл. 1. ст. 11.). и пстинитим обећањем, да Бог нежели смрти грјешника (Језек. гл. 33. ст. 11), него спасење и избавлење, чега ради да је п јединородног Сина свог на земљу послао, да нас крвљу својом искупи (Јован гл. 3 ст. 16. Мат. гл. 9. ст. 13. I. Јован гл. 1 ст 7. гл. 2 ст. 2). При том нек му наведе и примјере

помиловања Божјег, као над Давидом, Манасиом, апостолимаПетром п Павлом; митаром, блудником, разбојником и на многим другима. Као што је старозавјетним свештеницима заповјеђено било, да добро мотре на прокажене људе, и да имају призрење на разлику између прокаае и проказе, тако су псто и новозавјетни свештенпци дужни при исповијести добро и приљежно расуђивати између једног и другог гријеха; јер су гријехови различни, једни већи а други мањи, т. ј, једни опростителни а други смртни. Опростителним принадлеже гријехови учињени нехотице по незнању; а смртни вољно и с намјером учи'нени, који, ако се правим кајањем неочисте, с дана на дан умножавају се и расту (Мат. гл. 12. ст. 31 и 32. Јеврејем гл. 6. ст. 4. гл. 10. ст. 26 и 29. I Јован гл. 5 ст. 16). Ово распознавање и ову разлнку између једног и другог гријеха нужно је да зна свештеник, да бп умпо сходно са исповиједајућем се грјешником поступити, оће ли га т. ј. од гријеха разријешити или не. Кад учен човјек дође да се исповиједи, и он мало уважава обреде, треба свештеник да га убиједи многим ријечима из св. Писма и да изнађе начин, да га приволи на покајање. При разрјешавању од гријеха опредјељује се епитимија , која се састоји у молитви, посту, давању мплостиње и другим добрим дјелима. Но ова епишимија неналаже се грјешнпку за то, да би он посредством ње за своје гријехове као неко удовлетворење Богу учпнио, почем је Исус Христос један пут за свагда удовлетворио Богу за све грјешнике, принесавши себе на жртву Богу Оцу; но да би такав грјешник средством наложене му епитимије показао плодове достојне кајања и поставио начело добродјетељном животу. При налагању титимије треба свештеник да је благоразуман, и свагда онакву добродјетељ у извршивању епитимије да налаже, која је оном гријеху, ва који се епитимија налаже, противна. Тако н. пр. среброљубцу да налаже милостињу, блуднику пост, маловјерном молитву. Осим тога да има призрење на чпн и званије оног лица, ком епитимпју налаже, да му не би што немогућно наложио. Тако, не би сходно било сиромашном човјеку или простом војнику наложити такву епитпмпју, која би се састојала у давању мидостиње; иди оним д.удима, који су у непре-