Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 362

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10

ћемо да је срце она тачка, из које извиру сви правци његовога душевнога рада и из тсоје подази тјелесна храна цијеломе тијелу. Срце пречишћа крв у чочовјеку и готови је за храну тјелесиу; тако исто оно осјећа и сваки рад душевни, те наводи ум на извршење истога. Мудрп Соломон ово је добро знао, за то је своје дпјете и учио овако: „сврх свега што се чува, чувај срце свсје, јер из и>ега излази живот" (Прит. 4, 23). А Хрпстос вели да од срца излазе зле помисли (Мат. 15, 19). Из овога јасно се види да срце врши најглавнију улогу у у тјелесном и моралном животу човјека, за то му и морамо при васпитању највишу пажњу поклањати. До васпитања дјетињег срца највшие стоји какво ће дијете доциије као човјек бити. Заражено и покварено човјечије срце води човјека из погрешке у погрешку ;анапротив срце, правилно васпитано и облагорођено, узрок је земаљској и небесној срећи човјека. Признајемо п ми да треба да је срце потчињено разуму и да се по њему управља. Без разума срце је слијепо. Али уз ово ми треба да знамо и то, да сваки рад, који се по самом разуму без учешћа срца ради, бпва без воље и нема никакве пријатности ни занимљивости. Сваки човјеку свом раду треба да ужива, а то уживање долази од срца. Рад без срца је млитав и нема живости нпкакве. Ако је срце упућено к правоме циљу некога предузећа, лахко ће се онда и разум одлучити на оно, што се у њему изискава. Као што човјек живм душом, тако и срце живи љубављу; суштина је љубави тежња да се нешто савлада, те да се у савладаном послу доцније ужива и наслађује. Другим ријечима: срце треба да осјетп и позна неки предмет, па ће оно навести све душевне силе да раде на

њему у интересу одређене цијељи. Темељ је нараственог начела за човјечанство вјера у Бога, а орган наше душе, којом се та вјера -усваја, јесте срце. Срце се раннје почиње ширити и развијати, него душа; за то и васпитање треба отпочетн раније над срцем, него над душом Извор за васпитање дјетињег срца треба да буде учење науке Христове; јер једино хришћанство показало је човјеку право онредијелење његово, т. ј. пут, којим човјек треба да се управља. Хришћанство најјасније упознаје човјека са истинитим I Богом и вјечним животом. Питање је оад, да ли је могуће да се мало дијете одма из почетка може упознавати са великим и дубоким нстииама хришћанства и да ли ће их оио моћи разумијевати? Могуће је. Христова наука има тако чудиовато својство да је прпступачна и маломе дјетету; ио за то опет и неисцрпива највећим фплозофима и најдубљим мислиоцима. Христова је наука хуманитарна, и налази се у природи самога човјека, те због тога и заслужује да се одма из почетка мало дијете њој прпучава и привикава. Догс дијете природно напредује и развија се треба да се с тим у поредо и поступно у њему развијају п појмови о хришћанским истинама. Наука је Христова чпста, за то и душа дјетиња док јејош чиста и непокварена боље ће се тој науци привијати и прилагођавати. Христос вели: „ако се ие иовратите и не будете као дјеца, нећете ући у царство Божије" (Мат. 18, 3). Кад се дијете крштава оно се у лпцу свога кума (воспријемника) завјетује Богу да ће се вјерно држати начела Христове вјере. Начела су та: вјера, љубав и ?шда и укорјењују се у дјетпњој души на крштењу призивањем св. Духа од стране свештеника. Поступно развијајући се ди-