Босанско-Херцеговачки Источник

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Стр. 99

жанственом молитвом, јер све што имамо од Бога имамо; све што се види и невиди, у Бозкијој је власти и преблаги Бог мудро располаже и управл>а с дјелом р8кт» своихг. Пак за то и треба, да је при сваком предисају нашем — спојена молитва и благодарност према Богу. Молитва је храна, лијек и гмивот души и тијелу. Она је основ и почетак сваке добродјетељи хришћанске и врх сваког доброг дјела, јер без молитве и крсног знака нити се почиње нити свршава какав посао у животу човјечијем. — Молитвом, ако је пз дубине душе и срца управљена небеском Творцу, кадар је човјек покренути природни ток ствари, као н. пр. да заустави кишу, и да је опет новрати, као што је учинио св. пророк Илија (Ш. Цар. 18. 41). Човјеку, који се срдачно моли Богу, пуна је душа радости и утјехе, а радост и утјеха душе — то је здравље и дуг живот; срце његово не зна за тугу, јер какво зло може да га постигне, под окриљем оца небеског ? на кога се је још из ране младости, научио с молитвом обраћати: који му је бранич, уточиште и непокодебљиво уздање. — На против, тешко оном, који не живи с Богом; који се удаљава од хришћанске молитве и неслужи Богу истиному дјелом и молитвом. — Род њихов истријебиће се са земље и сјеме њихово између синова човјечијих (Псал. 21. 10.). Тешку клетву трпити мора сваки отац и свака мати, који у млађано срце и душу свог порода, не нресаде неувело рајско цвеће — молитву хришћанску, име српско и св. богомољу, с красном круном, православним крстом, који је хранитељ цијеле васељене, красота цркве, утврђењевјерних, анђелска слава и демонскг; пропаст. Благочестиви ХриСтијани ! Доиста их имаде, одгојени српском крвљу и млијеком, и одрасли у српском духу, пак окусившн хљеба из туђе торбе, или ма гће у туђину отишавши, — забо-

равише на молитву и своје лијепе обичаје; стиде се направити часнп крст на себи, за здравље, срећу и напредак свој, а још више отрти зној са чела свога од рада и умора, него воде госпоство у продртим опанцима и празној торби на леђима; пије им позната ни пословнца народа нашег: „Ко ради Бог не брани; у радина је комаднна". Родптељи пак, тако забасалих спнова веселе се, кад слушају: како им синови говоре несрпски — накарадно 1 ), како им причају о далеком свом путовању, па чак и о Бечу; и многом виђенију. — Није им зазор, ако по кад-кад и пост премрсе, и тим установу св. наше цркве прекрше. — Али за сваким гријехом и казна Божија Долази, раније или доцнпје, као што је: тешка болест, која здравље и живот ирекраћује; болест, велим, која рови тијело и рупш кости грјешника, заражених у блуду — нечистоћи тјелесној, у којој и безсловесна животиња, мјеру знаде. Не дај Боже! да би се и таквих родитеља међу вама нашло, који би заборавили на свету родитељску дужност с.воју према дјеци — према драгоцјеном благу свом. Привикните их, мила браћо, и осладите им молитву и љубав хришћанску према Богу и према ближњему; учите их истинама св. православне вјере и правилима хришћанског владања, на чему лежи цио напредак и срећа наша, — а чувајте их од рђава и покварена друштва као од живе ватре, која коси и обара, покварен и мртвом љености обучен народ — амин. Осјечани , мјесеца марта 1895. Говорио: Остоја Пантић, свештеник, Накарадним језиком говоре I женскиње, које код странаца служе, на онда писарчићи, и др. ; који оће да се ногосподе бајаги. (Ур).

Г0В0Р НА ОАВИН-ДАН. Држао га при водо-освећењу у српској манастирској основној школи: јеромонах гомионички Петар Ст. Иванчевић, српскн учптел.. Драга Србадијо и мили моји ученици! српска уздапица — невина мала Српчад поју :

На све стране милОг Српства данас се оре звона, иојци поју, српски попо св. службу чата,

„Тамо вјенци тамо слава, Гдје наш српски пастир Сава и т. д.".