Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 85

но он има довољно уљудности, да, премда притворно, може бљештити овим каквоћама. Нзегови дочеци одлучпи су до сме- | лости; тон заповеднпка у н>ему одзива Ј се често презрењем. 0н пита у Нреторији Исуса: „Ти си цар Јудејски" ? И на узајмно питање: говориш ди ти то сам од себе, иди ти други казаше за мене? одговара језиком увређене гордости „зар сам ја Јеврејин ? Род твој п главари свештепички иредадоше те мени; шта си учинио" ? То јест: Ти не мпсли, да ја делим с Јудејцима очекиван.е Цара Месије! Ја не верујем шиховим маштама. Но те народ и главари свештенички предаше мени; и ако се ниси дочепао царства, шта си Ти учинио? 1 ). — Пилат слуша, да је овај човек, кога он у скерлетној хаљини под венцем од трња изводи на видик светини, Божпј Г)ин. Његово се срце испуњује ужасом. Он уводп оптуженика у Преторију и тајно га пита: „одакле си Ти"? Исус је ћутао. Ово величанствено ћутање, мора да је удвостручило његов >жас; но Пилат пред небом п земљом готов је да носи образину човека без страха. Он са дрскошћу говорн: „зар мени не говориш? не знаш ли да имам власт распети те, и власт имам пуститп те" ? а ). Пилат тражп да пусти Исуса: али Јудејци му прете: „ако овога пустпш, ниси пријатељЋесару и .Пилат чу ову реч. Као тешки камен, паде она на срце охолог частољубца. Његовој души престаиља се мрачни подозриви Тиверије са свпма страхотама пскушења. Судба великог Узннка решена ,је у мислима игеиона. Ио Пилат још оклева прпговором; Пилат даје видети, да је за право дело готоз жртвоватп самим благоволењем Ћесара; п за ту претњу Ј .) Гл. 18, 33—35. 3 .) Гл. 19, 5—10. —

да плати Јудејцима најфинијнм и најзаједљивијим подсмехом: „ево Цар ваш! . . зар цара вашег да разапнем" ? 3 ). Пазимо најпосле на речи Магдалине, која је плакала на гробу Спаситеља: оне су дирљиве, из душе, оне су управо такове, којима се мора изразити најдубља туга: „узеше Господа мојега, и не знам где га метнуше . . . Ако си га ти узео кажи ми, где си га метнуо, и ја ћу га узети" 4 ). Као да ова слаба жена има доста моћи, да узме труп мртваца и да га носи као лаки терет: али огорчена нежна душа њена, не види немогућности. Не ћемо иава^ати внше примера; довољно је и овнх, да се види, како је тачан, природан и прост Јован у свом причању. Посмотримо, како Јеван^елиста изображава предмете најузвишеније, на последњем степену њиховог савршенства. Дух његов искључиво је био управљен ка узвишеноме: и све најузвншеније, најсавшеније усредеређавало се на њега у једином Христу. У ЕВему је била савршена Истина, Благост, Лепота и Живот. Дакле да може представити узор свакога савршенства, Јовану је требало само представити слпку свога Учитеља, верну у најмањим њеним појединостима. Редка пажња ученика — посљедица најнаирегнутијег стања духа, који је управљен на свој предмет, — учпнила га је искључиво способиим ка таквом раду. Највиша љубав, коју је Јован његовао према своме Пријатељу и Госооду. природно је дужна била дубоко урезати у његову душу сваку реч Богочовека, сваку особиту Нзегову мпсао п чувство. Ако би, шта више, време изгладило неке црте у

з) Гл. 19, 12—15. —

*.) Гл. 20, 13. 15.