Босанско-Херцеговачки Источник

Ов. б

в.-х. истотаик

Стр. 181

својим елугама. И богатство и земаљско благо, достојанство и части, све су то таланти човеку од Бога одређени; једном Господ даде б, другоме 2, а трећему само 1 талант, но сви су дооили да га савесно унотребе. За то смо дужни савесно и добро њима руковати, па ће нам бнти онда савест снокојна. А шта мозке бити за човека утешније, него кад може с правом рећи: Ја сам испунио вољу свога господара, и кад усхте са мном да се разрачуна, тада ће ме похвалити за верност моју. Тако је верном слузи но свршеном послу слађи санак, њему се мили овај живот, њега кесели красота овог света; он не страхује ни од чега, но смело и спокојно чека на обрачун са својим господарем. Награда је њему сигурна, јер ево речи Спаситељевих: „Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, ваша је плата велика на небу" 1 ). Господ ће га над већим иоставити, јер он беше веран слуга, па је заслужио поверење. 4 ) Лук. о. '23.

Но тешко ће и горко бити оном несрећнику, што је закопао свој талант у земљу и није га умножио; при обрачуну, одузеће му се и тај, и он ће бити осуђен као лукави и неверни слуга на таму најкрајњу, ту ће бити плач и шкрипањз зуби. За то, љубазнп Хришћани, научивши се из ове данашње приче, употребљује своје таланте т. ј. разум, срце, вољу, телесна чула и душевне силе и све своје земно живовање с његовим красотама и благом, тако савесно, како би при полагању рачуна пред Господом заслужпли, да чујете из уста његовпх оне радосне речи: „Добро, слуго добри и верни, у малом си ми био веран. над многим ћу те поставити; уђи у радост Господа свога." Амин. У Зсмуну месеца Септембра с руског превео: Симеон Араницки Протопр. капелан.

ЈЕ ЛИ ПР0Ш1СИМА ЦРКВЕШШ ОПРЕДИЈЕЉЕНО КАКО ТРЕБА СВРШАВАТИ ЗАЛЕТВУ.

У св. ГГ. „ Восанаео-Хврцеговачког Источпшса а , год. VIII. стр. 70.—71., написао је брат Милан С. ПантелиЛ, свсшшеник зајечароки чланак ,,о заклетви и и заодјео га врло лијепим мислима. Чптајућ тај саставак, нађосмо мефу другим, и ово: „Начин вршења заклетве, није тачно опредијељен прописима ц 'свеним. Мени бар то нпјо позиато. Ис^лна о закдетви има неколико ријечи у Фирмилијановом „ Парохијал,ншаЈ нод насловом: „чинчј. сокершжја клатви ", али ова се заклетва оиет не може примјењивати на све случајеве, век само на један, а то је, кад се један, или више тбих , као свједоци заклињу. Ирема томе. заклетве су до сада вршене, како је који свештеник знао, или од других својих колега видио. Тако, многи свештеници врше заклетву без епитрахиља, а неки опет са њиме, но без

икаквих црквених молитава. Свакојако и једни ц други не врше је правилно. Послије ових ријечи, покушао је брат Милан, да нам иокаже како бп се заклетва најправилније могла свршити. Предлог тај пе може имати за нас обавезне снаге, јер је и његов иоредак чина тек пошљедица комбинирања резервпсаног материјала, са доста непоуздана пзвора „ геШа ге/его. Да припомогнемо овом брату -— а, можда, и још коме од браће наше отштампаћемо овдје један такав чин , који је за оваке прилике, ирихватила св. наша иравославна црква. Чшгк, имкле.и уи ко мклемТе истинм < ие ; кд 8 дко /иа челок^коли т < лж8ш , к1 Л 1лса , к ' к ни\-м;е, |;кн;а'п"к прегр^кшенп, нли преи>кид'кни, или к г к [ какоилико кшц! лишенп, аил,« показа'н'п не