Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 210

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

алп вигае свију муче се онп, који су друге наводили на грех, учили на зло." Кад је говорила о тим мукама, сузе је лила, а људи слушајући је, плакаху, а много је било такових, који су се искрено покајали. Никола. То је све непрестано у сну говорила? Онуфријв. Да, у сну. Кад се јако узбудила и иије могла више тога подносити, што је видила, одмах је дала зиак да је пробуде. Никола. Како да је пробуде ? Онусррије. Ти мислиш ваљда — тако пробудити, као гато се буде они, који с-павај'у ? Но није тако, јер њу си могао дирати, гата више и бости ма чим огатрим она није осећала. Да би се пробудила, рекла је да јој стакло метну на срце и после тога одмах је отворила очи и била је тако измучена, малаксала, да није могла проговорити речи. Кад су је запитали, о чему је у сну говорила, она се није нигата сећала. Никола. И о жпвоту је на небесима говорила? Онуфрије. 0 том и хоћу да ти приповедам, као очевидац, јер сам био код ње већ четврти дан, заједно с покојним нашнм попом, оцем Левицким. Чим смо угали у собу, она је већ лежала са затвореним очима, алн иас је обоје познала и изрекла је тихо наша имена. Ми јој се прнблшкисмо; она је лежала на леђима са скрштеним рукама, као да је мртва, само кад и кад је приметно дисала! За тим је уједанпут проговорила: „Ах, видим свет, диван свет! 0, како је тамо лепо п мило! Слушам из даљине тихе звуке, ах, како је днвно појање! Али ово није земаљско појање, нису земаљскн гласови, ово је таково појање, да вам исказати не

могу, јер човек за ово нема речи, да искаже! Лице јој се сасвим изменило: груди јој се полако надимаху, на лицу јој беше неописана велика радост, блаженство. Покојни отац Андрија поче је испитивати: — А је ли сада код тебе, Ана, твој путевођа ? — Јесте, али није онако уцвељен, као онда кад смо ишли по меетима тамннм, посред тамних и гнусних духова! 0, како је сад леп, како ведар! Ие *могу се нагледати красоте шегове, не могу се надисати и наситити те љубави, што је раширена по целом овом небесном ваздуху и што све испуњава! — А видиш ли, Ана, какве блажене духове ? — Видим, и сама се налазим већ међу њима. — Видиш ли кога од познатих ? — Видим, многе познате. — А кога видиш најближе? — Стару бабу Семенову из нашег посада, коју смо недавно саранили, коју иико није хтео испратити по хришћански до гроба, јер је била сирота, није се с чим могла сиремити даћу, ракије купити, о, каква грдоба! — Она говори са мном, она овде није стара, но лепа — прелепа, преображена! — А како си је познала? — Душе су овде Све међу собом познате, јер сви виде све јасно. — Шта ти говори ? — Захваљује ми за оно, што сам јој покров сашила и тело јој испратила до гроба. — Зар је добро дело то — испратпти, покојника до гроба? — Јесте; тим се показује љубав, а љубав је више овега.