Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 13

Не изводим ли ја плодовс из земље и пуним житннце? Нисам ли ја хранитељ цијелога сиијета, хранитељ цијеле васе.љене који отварам добру руку своју у згодно вријеме, насићавајући љубављу све што је створено". •— Тако је негда преподобни Сергије тјегаио тужну браћу своју, кад је у његовој обитељи нестало свагдањега хљеба, и неки од браће не окуси хљеба два дана, а сам је он постио три-четири дана. „Браћо моја, говораше он, чујте, што вели Господ у св. јеван^ељу: „иогледајте на птице небеске како не си)у, нити жњу, нити сабирају у житниир, тга отац ваш небески храни их\ — нпјесше ли ви много тгретежнији од. н-их? (Маш. 6. 26). Стрпимо се мало, Бог ће дати, па ће минути невоља — дочекаћемо радост; обично бива, да радост долази иза жалости: вечером, вели се, долази плач а јутром радост (Пе. 29.. 5). Ја грјешник вјерујем, да Бог неће оставити овога мјеста и оне, који у шему живе." — И заиста, Бог је чудним начином оправдао вјеру својега угодника: још док је био с браћом у разговору, неко закуца силно на манастирска врата; вратар провири кроз оканце и видје — да је неко довезао пуна кола хљеба. Будући сам гладан, од радости не отвори врата већ отрча к преподобному. -- „Оче" говораше он: „довежено је много хљеба, благослови да се прими. Ето, по твојим светим молитвама, стоје пред врати". „Отвори" им нека уђу," рече Игуман. Манастирска се врата отворише, и увезе се неколико кола, пуних печена хљеба, рибе и других јествина за монашки сто. Сви слављаху милосрђе Божије, а преподобни Сергије весело рече: „ето, сада ви, нахраните хранитеље ваше, зовите их да с нама заједно објодују, угостите

их и подворите, како се пристоји. — И одмах даде звонити и запобједи да сви иду у цркву, гдје одслужи службу благодарносги Господу Богу, који воли и храни слуге своје, н истом послије тога благослови браћу, да сједну за опћу трпезу. Сви посједаше, а сам пгуман стаде днјелитн браћи довежени хљеб. Он бијаше топао и мекан, као да је истом печен, а необично сладак, као да је умијешен с маслом, медом или каквом другом мирисавом биљком. За трпезом запита преподобни: „а гдје су наши доброчинитаљи?" Но нико му немогаше одговорити на то питање, већ само један у другога погледаше. — „Зар вам нисам рекао" настави игуман, „да их за трпезу зовете? Зашто их нема овдје?" — „По твојој заповиједи ми смо их звали, оче, одговорише иноци: шта више пптасмо их, ко је све то послао? Но они нам само одговоршне, да је један хршлћанин, богат човјек, све то послао из далека, да се теби преда, а захвалише се на трпези говорећи, да имаду јој једну поруку, коју неизоставно извршитиморају, па да морају одмах на пут." — Можемо си представити опће чуђење, кад дознадоше, да су хљебови довежени издалека, а м(фу тијем бпјаху тагсо топли, као да су тек из пећи извађени. — „Видите сад сами", рече преподобни игуман „да Господ не оставља овога мјеста ни олугу својих. Онај, који је четрдесет година хранио у пустињи непокорне и незахвалне Израплћане, шаљући им ману с неба, зар није моћан да прехранп и нас, који њему радимо? Или је његово свемогућство н доброта исцрпљена сада, па је престао промпшљавати о својии створењима? Не браћо, као што је у древиа времена, тагсо је и сада — он један и исти преблагп Бог увијек готов, да нам даде све, што