Босанско-Херцеговачки Источник

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

Мртво тијело великог покојника бадсумирано је, а по том изложено у еали Митрополије на укр&леном катафалку и декорисаној читавој згради, која бијаше са црним плишом скоро сва иснутра превучена. Свештенство је наизмјенице и дању и ноћу бдило читајући св. Еванг елије. У недељу 11. и. м. у 8 с. прије подне, пренешено је мртво тијело . У стару сарајевску иркву. Литургију са парастосом, одслужио је са свештенством Високо- 1 преосвештени Митрополит зворнички-тузлапски Господин Николај Мандић. На парастосу је држао достојан говор високом покојнику преч. госп. Ђорђе Бјелановић, свештеник. Тај дан, и у понедјељак до 1 сат послије подне, почивао је блажено-упокојени Митрополит у цркви, ђе је свештенство текође безпрекидно бдило и читало. 0 великој жалости наше ово предјелне срп. правосл. цркве, извјештане су црквеношколске Општине, свештенетво, Влада, Миннстарство у Бечу и све главније особе и друштва у српству. Одзив је био велики, јер осим многобројних брзојавних и писмених саучешћа на погреб покојников сакупило се у Сарајеву, н то: Митронолити: мостареки госп. Серафим и Тузлански госп. Николај, изасланик српске цркве у краљевини Орбији високопречасни Архимандрит господин Фирмилијан, ректор богословије биоградске, преко 33. Општине црквене и преко 70 свештеника, као и изасланство из Митровице и родног мјеста блаженоупокојеног Митрополита. Спровод се крено у Понедјељак 12. фебруара тачно у 1 сат по подне из старе сарајевске цркве у нову, ће је по обреду свршено, под начадством Високопреосвештеног Митрополита херцеговачког госп. Серафима, опијело, а по том је говорио посмртну и врло значајну ријеч Високопреосвештени Митрополит тузлански господин Мандић. Спровод је пошао из нове српске цркве кроз главну сарајевску улицу до кошевског гробља, ђе је учињен спомен. Послије тога, са високим покојннком опростио се у име срп. прав. цркв. школ. Општине сарајевске г. Ристо X. Дамјановић врло прикладним ријечима, и мошти нокојникове бише спуштене у зидану гробницу, да ту почивају, док се црква у Блажују не подигне, у коју ће се, по жељи и завјештају, пренијети смртни остатци Митрополита Николајевића. Ми овде све подробности при смрти, спроводу и погребу не опиеујемо, за то, што ће се то све опширно изложити у посмртној споменици, коју Конзисторија намјерава издати, а кашње ће изаћи и биографија овога великог добротвора народног у посебним књигама; с тога само толико напомињемо, да је овом приликом одана достојна пошта Митроносцу Николајевићу са участвовањем Преузвишеног Погдавара земље госп. Барона Апела, свију високих достојанственика града Сарајева, многобројног свештенства, китом одабраних преставника срп. правосл. црквено-школских општина и народа српског, коме се ни тачан број опредијелити не може. Ако самс узмемо све овдашње школе у којима срп. правосл. младеж учи, па онда и овдашњу јеврејску школу и њихово Општество, осим разних депутација, друштава и саучесника из народа свију вјероисповијеети, онда је тешко то све у јаснијој слици преставити и самим гледаоцима. Из касније издате „Споменице" моћи ће се боље разабрати о свему, а сад да на крају додамо и ово: Вријеке од десет година дана управе Дабро-босанским Епархијом, блаженога митрополита Ђорђа Николајевића, није Бог зна колико дуг период, и, нама се чини као да је то јуче било, да је међу достојнима. најдостојнији ткојни мишротголит НиколајевиЉ заузео архијерејску столицу епархије Дабро-босанске. Боже мој, што све човјек не може учинити! За тако кратко вријеме, које броји тек једну деценију, нага унокојени архипастир Николајевић радио је и урадио много. Учинио је толико, што други не може за половицу, а неки ни за читаво једно стољеће да учини.