Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 189

међу тим их при томе не изгубимо, тада ће бити оне у очима Божјим несравњено милије као трудом стечене, као задобнвене у тешкој борби са искушењима, као да су пстргнуте из руку наших силних непријатеља : тела, света и ђавола. Такосу, браћо, искушења погребита и корисна за нас ! Но ако су искушењч за нас од потребе а при томе знамо, да Господ и не пушта да се кушамо више, него гито можемо поднелаи (Кор. 10, 13). тада за што се ми молимо Оцу нашем Небескоме, кад изговарамо речи : И НЕ в кедн настч ко нскЈЈшеше ? Речи молитве — и не к кеди нас г к ко искбшенје — као што говори Римљанин, Касијан не значе то, да не пусти на нас какво искушење, него да не пусти нас да будемо побеђени у искушењу (Глава 22. разговори о молитви).

Дакле, браћо моја, речима молитве Господње: и ш ккеди иас г к ко нскбшенје, ми молимо Оца иашег Небескога, да нас Он, у време, кад наиђе на нас пскушење, не остави самима себи, да нас не пусти саме са јединим нашим слабим силама, да учини с искушењем и крај да можемо •поднети (1. Кор. 10, 13) и да би нам сама искушења обратно на спасење. По овоме, шестим прошењем молитве Господње молимо Господа: „Оче наш Небески ! Не уведи нас у искушење Ми знамо, да су искушења за нас потребита, но знамо и то, да су она опасна. Дакле, у време искушења, не осгави нас самима себи, но укрепи нас Својом Божанственом силом, да можемо одолети искушзњима и не допусти да паднемо Амин." (Наетавиће се.)

0 дужностима парохијалног евештенства. Превео с руско славенскога П. РафаиловиЋ, свештеник. (Ћаставак).

57. (гтраннолкжикВ. Ако ичији то особито енископски и презвитерски дом мор V странцима широм бити отворен, јер свештеник не може паетву сво}у гостопримству поучавати ако, се сам не одликује њиме. Не треба свештенпк да буде милостив само према странцима него и према свима, који траже његову помоћ, а особито убогима и болеснима треба да помаже, о сиротама да промишља, удовице и гоњене да заступа, а за праве да се заузима. А ако сиромашни свЈШгеници држе, да им ту врлину није могуће извршити, јер и сами траже, да им се помогне, у таком случају треба да се на апостоле угледају, који су се зарађујући својим рукама, што им је било потребно, сјећалп сиротиње (Гал. II. 10.) и немоћне заступали (Дј. ап. XX. 35.) Али они могу и треба да своје парохијане свима могућим апостолским начинима привољавају на изврши вање те врлине. (I. Кор. XVI. I; II. Кор. VIII. 1 ). 58. ОучитмВ: Держаш,ел1СА к'крнага' словесе по оученЈнг (Тит. I. 9 ) Особито се ова способност ') Св. Јован Златоусти, тумачећи и описујући странопримца у II. бееједи на посл. Титу говори : „гостопримац та Ј Је, који све моје имање са сиротињом дијели.

од свештеника захтева, како и св. Јован Златоусти тврди. — 0 овом предмету опширно је говорено у првом дијелу. Овдје ће се само напоменути, што су дужни радити они свештеници, који су без ове способности у свештенички чин ступили. Да би дакле стекли таку способноет, треба: 1.) Да се једнако поучавају св. Писму, особито новога завјета, дд не №СТ$ПИТТх КНИГД зак -кта ,иоегш шт оуст к ткои \"к и да иобчаешисА к г к. неи денк и нош,к. (Нав. I. 8.) ; кнелдли оут^кшешгс, оученЈК!, к'к си \- г к по!5чаисА, к г к си^к прекикаи, к г к си)( г к разКдгккаи (Тип. IV. 13) ; 2 ) 2.) катихизисима, да би знали тачно о догматима вјере говорити и мислити. Овоме треба придодати списе и поучења св. отаца, а особито Златоуста 8 ). п на основу свега тога према приликама и потребама народ поучавати. 3.) Тако свети и Богу угодни живот проводитИ; како би

2 ) Ап. 59 пр. : „Који епископ или презвитер, кад је један између клирика у потреби, пе пружи што му треба, нека се одлучи." Јероним у II. посл. Непоцијану: „Слава епископа састојала се у потпомагању потребних, а бешчасност презвитера у стицању богатства." 3 ) ОсихМ опоменутог доста развија знање свештениково свештена и црквена историја, проповиједи иекусних проповједника и патрологија.