Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 239

зина глупост бивада све већа, а несретна матп још никако да престане клети своју несретну кћер. Па како се то свршило? Господ је казнио злу матер шл>епоћом, осим тога: једном лежаше слијепа мати уз пећ, а у соби код н>е сје^аше љезина сусједка — бака. На једанпут се врата отворише и у собу у^е луда кћи. Мати је стаде по свом обичају псовати, а кћи јој враћаше жао за срамоту. Матери се досади та сва|а, па пограби лучку и баци је на кћер, а луда кћи дохвати сјекиру и примаче се пећи. Бака — сусједка хтједе јој отети сјекиру из руку, но луда стаде с н>ом размахивати и бранити се, и у тој обрани уби на мртво и ову баку — сусједку и своју матер. Тако се каткад завршују луде клетве! . . . Или ево други још страшнији примјер: једна сирота удовица има^аше јединца сина. Мати мишљаше, да ће у њему имати добра хранитеља и потпору у својој старости ; но син, својим грубим поступцима, натјериваше често матери сузе на очи. Једанпут он истуче матер ни за што; мати га стаде са сузама молити; али разјарени с-ин још више побјесни, стаде је ружити најгаднијим ријечма, пограби је за прса и одгурну је од себе тако силно, да сирота жена тресну главом о зид и зајаукну — Стењање материно, вриска жеие му и плач дјеце присили га да пусти старицу — мајку и оде од куће. Онда, дубоко уврије^ена мати, обливена сузама, паде на кољена пред св. иконама и говори: „Господе! Ти видиш вако ме врије^а мој рођени незахвални син, мјесто да ми плати моју љубав и моју бригу о њему; био од сада проклет, не имао ни мога ни Твога благослова! ..." Па што? Божји се суд изврши. Оног истог дана осјети син дрхтавицу по цијелом тијелу; та дрхтавица бивала је свакога дана све већа

и већа, и до||е најпослије дотле, да он, до тада снажан и здрав раденик, не могаше владати не само српом и косом, него ни кашиком, — тешком је муком дизао ноге, а храну не могаше примати иначе него из руку жене и дјеце . . . Истина, мати му је на његову молбу опростила и постао је тих и миран као дјеца, особито послије смрти материне, која наскоро послије убоја умрије. Живот му бијаше с дана у дан све досаднији. Обилазио је и многа св. мјеста, манастире, дијелио је милостиње, али Бог, на све његове сузне просбе, ипак му не даде здравља .... Тако проЈје 13 година; најпослије се болест тако осили, да није могао ни говорити; призваше му и свештеника; он се исповједи и причести св. Тајна; то га је у толико укријепило, да је могао говорити, и поучавши дјецу своју и сроднике, како је тежак гријех непоштовање родитеља, мирно издахну. . . Клетва родитељска, као страшна пријетња, шири се као зараза не само над дјецом него и над цијелим домом њиховим. Ево исповиједи једнога старца оца ; који је проклео сина свога. „Мој Симо стаде се упознавати с проклетом ракијом. Учио сам га, бранио му, пријетио му, но он ни да чује. Једанпут до^е он из крчме пијан и стаде ружити жену, викати на дјецу, псовати, не срамећи се мене старца. Ја га узех за руку и хтједох мирно извести из собе, но он се осврну, и груну ме свом силом у прса . . . . једва се одржах на ногама и ухватих се за врата. Он ме уз то још једанпут удари тако силно, да сам главом отворио врата и посрнуо преко прага . . . Тешко ми је било, тако тешко, да ме стеже у прсима, а глава клону, и ето то дочеках од рођенога сина! . . . „Да Бог да би' ароклет, рекох тада, подигавши руке лрема св.