Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 242

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

ако и не добивши потпуног систематичкога изображења, то барем, много оних који читају и воле читати, који се не задовољавају оним „млеком" религиознога учења, какво се даје лудима простим, неизображеним. А пошто такови људи, који знају читати и писати имају превагу у друштвеном мнењу, то пастир лен на раду и нискога развитка неизбежно ће изгубити уважење у срцу пастве или, барем од оних више развитих њих, који су кадри оценити га. Сасвојим делом он ће уселити у њих убеђење, да је он неревности пастир. Они ће очигледно видети, да његова вештина у поучавању никако не расте; оно је управо тако ието, какво је било пет, десет година назад ; проповеди његове су, можда живе, али нису дубоке ; у њима је мало разноликости, мало је и покрета мислиСа-мо читање може да попуни те недостатке; без њега тешко је бити истинитим приповедником, којега би реч дубоко проницала у суштину предмета и свагда би се одликовала интересом и новином. „Епископ је дужан не само учити, него и учити се, јер онај боље и учи, који с дана на дан расте и напредује у више и више савршеном познању". Ове речи св. Кипријана, управл.ене епископу, имају значење и у одношају према свакоме пастиру. Таковим начином, ради својега сопственога развитка, ради задовољења потреба својега духа, у име благорођења својега сопственога суштаства, узвишења своје силе, значаја и достојанства, ако не по другим основима, пастир је дужан приљежно се бринути над својим самоизображењем. Истинито изображење одстрањује једнострано развиће душевних способности. Сваки човек заставши се каквим једним родом занимања, каква год она важна била, постаје врло склоњен једностраности и изузетности, навикава гледати на сваку ствар с тачке гледишта своје проФесије и ценити је у толико, у колико она има значење у његовом сопственом делу, често шта више мисли, да сва друга занимања, која не улазе у круг његове делатности, немају по себи никакве важности. Има људи, који се целога свог живота занимају богословијом, и ничим више, и који имају најелабији појам о општем кретању науке. Такови л>уди, може бити, успевају лепо присвојити сеои оогословске појмове, но враћајући се постојано у једном и истом кругу идеја и не усвајајући себи ништа новога они тим самим

стешњавају развитак свога ума и постепено понижавају свој душевни живот. Но служител. Бога, који све обухваћа, који је свеблаг и свезнајући, дужан је бити човеком слободног свестраног изображења, способним да принесе богословијинешто и из других наука. Тако,занима јући се еветским наукама, философским , историјеким и природним, он може с њиховом помоћу попра вити и своје поуке, уносећи у њих потврде ради богословских истина, објаснења, примере упоређивања из области природе и живота човечјега, која дају речима интересантност и увеличавају ; силу утиска од њих. Коме су непознате беседе на дане створења св. Василија Великога? Ко се није дивио при читању њиховом опој опширној пажњи, оном дубоком знању природе, својствима растења, животних и њиховим различитим оеобеностима, којима се одликују ти дивни поменици хришћанскога проповедништва ? Кога није задубила у њима она дубока проницавост, која све обраћа у поуку, у сваком појаву, у свакој као што се види, најнезнатнијој црти из природе види особиту миеао, особиту намеру Божју и нехотице обеђује нас, да сав тај лепи евет, који нас окружава, као да је нарочито створен зч то само, да кроз постепено изучавдње свега, као да би по некој душевној лествици, могли достигнути познање Творца и све више и више обогаћавати себе поукчма зарчд нра.вственог живога. И сва та својства у извесном степену достижна су за свакога пастира, који је трудол,убпв. За тим, ако се пастир јавља опробаним и иекуеним у човечјем познању, то ће његова паства осећати иоверењз прзма њему, биће узерена, да ће је он добро научити и божансгвеним предметима. Има једна прича, која обично занима децу, но у коју није срамота да се удубе и одраели. Један краљ учио је евојега сина вештини да влада људима. „Велика вештина владања — управљања", говораша он, „састоји се у умењу научити људе мислити, да краљ зна више, него његови поданици". „Но, па како то да учиним", запита син. „Потребно је знати више", одговори краљ. Онај, ко учи и настављч друге, барем, у оним стварима, које учи, дужан је знати више, него његови слушаоци ; он је дужан имати широко поље духовнога гледишта, да се не стешњава у избору предмета ради поучења. Он је дужан учити из извора својега духовнога искуетва, из унутарњега богатства и дубине