Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 245

тоносне ране, и од евакога зла" (Молитва црквена ка Богородици). Дакле, браћо, седмо прошење молитве Господње, имаће овакав смисао: „Оче наш Небески! Избави нас, удали нас од лукавих грехова. а највпше избави нас од лукавога ђавола, као оца лажи и свакога греха ; најпосле, Оче нат Небески, ако је могуће нека нас мимоиђе чаша и свију временитих несрећа, при којима тако лако саблажњавамо се о Тебе (Мат. 11, 6) и падамо у тешке грехе ; једном речи, избави нас од свакога зла. Амин." Беседа X. 0 славословљу и завршетак. Шко Твое естк царствјс н силл и сллва кс в-^ки д/минћ. То је сланословл,е молитве Господње. Српски се може казатиовако: „Јер је Твоје, Господе, Царство и моћ и слава, или : у Теби је безгранично царство, у Теби је свемогућа сила и слава од века и на векове, Амин". Исус Христос ка прошењима молитве Господње додао је још славословље, из следећа два узрока : Прво, тим речима Исус Христос нас учи, да молитва наша Богу ваља да је не из једних само прошења, него и из благодарења и славословлза. Свакако, Господ не трпи нужде у нашим похвалама: наше похвале не увеличавају славу Онога, који је и без тога славан ; у чијој је власти небо и земља ; који има свемоћну силу и наслађава се од вечности потпуном славом; но славити Господа и хвалити Га јесте неопходна обвезаност наша; јер Он ]е Творац, а ми смо Бзегова створења; Он је Господ ми смо слуге Бзегове; Он је Отац, ми смо деца његова. Бог је наш бескрајно велик. Јер је Тоопод велик Бог, — тако прославља величину Божју цар Давид; и велик цар над свима боговима, и величанааво Његово не може се досегиутаи. Царсшво је Његово царство свих векова, и влада Његова на сва кољена. У Његовој су руци дубине земаљске и висине горске Његове су: Његово је море и Он га је сшворио, и сухоту руке су Његове начиниле. (Пс. 94, 3; Пс. 144, 3—13; Пс. 94, 4—5) Представл»ајући у уму свом такову величину Божју, ко заиста не ће хвалити Господа и ускликнути Му: Боже! Ко ши се може уиоредити? Јер си Ти, Тосиоде, висок

над свом земљом и надвисујеш све богове. Пс. 82, 1 ; 96, 9). Бог је наш свемогућ. Он је једном речи створио свет, и све створено одржава. „Све твари од Нзега чекају себи пићу, и Он им даје пићу на време. Но ако у гњеву одврати Своје лице, све се жалости ; погледа на земљу — и она се тресе, дотакне се гора и оне се диме. Све твари само ЕВеговим духом и живе. Ако ии узме дух Свој, одмах гину и у прах свој повраћају се; а агсо за тим опет пошл.е дух свој, оне постају, и лице земл,е понавља се, добија са свим други — нови вид а . Слушајући такова чудеса Божјег свемогућства, ко, заиста не ће славити Господа и не ће Му ускликнути ; нема међу боговима такога какав си Ти, Тасиоде, и нема дела таких каква су Твоја. Силан си Тосиоде, Ти си Бог, који си чинио чудеса (Пс. 85. 8; 88, 9; 76, 15). Бог је наш бесконачно благ. Он од самог почетка света не престаје чиниши нам добра, дајуНи с неба дажд и године рпдне, пунеЛи срца наша јелом и весељем (Дел. ап. 14, 17); та доброчинства Божја простиру се на све људе, верне и неверне, добре и зле, хришћане и незнабожце. Но ми хришћани много више од незнабожаца знамо, да „Господ, из љубави према роду човечјем, Сина Свога Јединороднога не поштеди; него Га, за све нас предаде на смрт, да ни један, који Га верује не погине, него да има живот вечни" (Јов. 3 16.; Рим. 8, 32). То велико дело Божје, — јесте врхунац славе Божје. По овоме баш Сам Исус Христос, свршавајући на земљи Своју службу ради нашега спасења, ускликнуо је: сад се прослави Син Човечји, и Бог се ирослави у Њему (Јов. 13, 31). Осећајући сву ту величину Божјих доброчинстава према нама, ко заиста не ће хвалити Господа и не ће Му ускликнути : Достојан си, Тосподе, да иримиш славу и част и силу, јер си ти саздао и обновио све, и кроз Тебе живимо и мичемо се и јесмо (Апок. 4, 10 —11, Дел. ап. 17, 28). Тако, браћо, славити Господа и хвалити Га, — јесте неопходна наша обвезаност. Ко се моли Богу, и у молитви не слави Господа и не хвали Га, тај, значи не појми или не ће да појми величину Божјих савршенстава и величину Божјих доброчннства према нама, дакле греши; — ко се моли Богу, и у молитви само моли Господа да му дарује овога ил' онога.