Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 266

В.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 н 8

живе грађани међу собом, као приватна лица. Право, које се односи на лична својства, без којих човјек не би могао бити правни субјекат, зоие се лично или иерсонално право. Ово право ужива или једно лице (физичка особа) или н,их више, кад састављају једну моралну цјелину, као на нр. општине, државе, цркве, разна друштва, јавни задужбински фондови итд., што се зове јуридичка или морална особа. Све што се тиче приватнијех правнијех одиошаја, — унешено је у правила илн параграфе (§§) грађанскијех закона; ту се говори о правној слободн особе физичке и моралне; нзлаже се право породично са грађанског гледишта; право на ствари , т, ј, право посједа, нашл.едства, уговора, куповине, оставе итд, — Право, које изриче казне за разне пријсступе,

зове се казнено ираво. У историји има највећи значај грчко-римско право, које се развило тако^ђер из живога обичајнога права. Прави свој облшг, ово право, добило је за цара Јустнијана (527. —565.), кад је изложено у знаменитом зборнику, који је нознат под именом: „Согрин јигјв стШ". Како се црквено право развијало, већим дијелом на основу грчко-рнмског права, и како су се црквени судови често служили с њиме, тако је прегало са црквом у разне земље, па ушло и у судове свјетовне. Тијем су наравно оштећена-земаљска права 1 ). Ј ) Маћејовски : „Исторпја словенских права", нревео др, Н. Крстић. 1>удим 1857. стр. 342, у пријеводу 547.

(Наотавиће ее.)

0 црквеиим оцима. По патрологији Филарета, архиепископа черниговскога и њезкинскога С. Д., б. (Наставг1К.)

б) Фотијево дјело „против новијех Манихеја или Павловаца, у четири књиге, — достојио великога Фотпја изобличава јерес Павловску. У приој је књизи псторлја новог манихејства, које је потекло од Павлн, сина Калиникова, брата Јованова, због чега се многи Манихеји и називаху Павловцима, Павло јовановцима. Друга књпга побија њихову науку, да су тнјела и физичкп свијет од злога начела, ма да је душе створио добри бог. Трећа говорн против заблуде, да су стари завјет и Мојсијев закон од зла начела. Четврта књига тумачи, да се а) „благодат јевањђеоска и оно, игго ој)иводи признању Бога у хришћанскоме спасењу, слажу о Мојсијевом науком; б) да је онај, који је створио једном ријечју из ничега чувствену и видљиву твар.

створио Премудро и разумне, невидљиве спле; в) да је тијело човјечје, као год и душа, произвОД промисла, који љуби људе и за нас се брине; г) да су они, што се прославише у ста.роме завјету, поштовали истинитог и доброг Бога и свим се силама противили злу 1 )." в) Фотијеве амфилахије чиие богат скуп дубокомислених расуђпвања о разнијем вјерским приједметима. На нримјер ту он рјешава пптања, каквијем је начином Сог евагдје. За што је Бог тројичан, а не броји се ни више ни мање од три лица. Кагсо је Бог један, па ппак тројичан. Како ћемо појмити Вожје воплоћење; зашто је 1 ) Све четири су књиге издате у 13. св. халандске библиотеке: прву књигу је издао Монфокон ш ђЈћНоЉ. СојаНапар. 349., 374. Скраћене су у Сигабеновој „данопдији" пар. '2 1Н 21. ТегјЈоНззИ 1710.