Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 434

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

стова би ме љубав нижила доље, гдје мој народ страда, & патња би ме мојега народа висила горје, гдје Христос сјаје, даница будућихбољих вјекова. Да сам парох не бих чекао, да се разболе моји парохијани и дођу на умор да их походим. Здраве би их често походио/и за то кад би били болесни и на умору, видећи ме код постеље, не би ме сматрали претходником смрти, него сгаријем пријатељем и братом, кога еу обично виђзли и слушали у својо1 кући. Да сам парох, сваке бих недјеље и сваког свеца тумачио јеванђеље своме народу; ријечју бих Исусовом хранио душу. Овом бих ријечју свјетовао, овом бих заклињао, овом бих молио. Да сам парох, као што си ти, моји ме парохијани не би чули говорити о политици; по-

литика не приликује служитељима божје ријечи, јер је она наравно пуна лажи, засиједа и злоћа. Павле апостол пише 'Гимотеју љубазноме сину ; — „Слуга господњи не треба да се свађа, него да буде кротак свима, поучљив." Ево ти, попе нријатељу, како бих ја радио и поступао да сам парох. Читава бих себе тратио и истратио за народ свој, па бих испуњен надом и вјером, чекао вријеме својега одласка, дан своје смрти. Народ би ме молећи и плачући укопао, и на моме би гробу урезао словима љубави: Свакоме бијаше све. Поздрави своје, остани ми здраво и весело. У ТарантпуЈ октобра 1897. („Мале Новине".) Људевит Вуличевић.

Гледам

Гледам вале брзе р'јеке, Како хитрим скоком јуре, Носећ' в'јенце шарна цв'јећа Увиру се своме журе. И нестаће шарен-цвјећа У валова комешају, Погинуће цв'јетак с цв'јетком У таласа загрљају . . . Сарајево.

Тако клети живот тече! Дани — вали бурно плове, Припосећи хитрим летом Китне в'јенце — шарне снове ! Вјечност лети, хуји, јури, Живот тече своме крају Тек над гробом добра дјела Кроз вјечности таму сјају! Јован Ђ. Зори^.

Критика без На 295. страни „Босанско Херцеговачког Источника". свеска за јуни и август 1897., оштампана је „Нримједба на чланак: Прослава при освјештању ново-саграђене српске цркве храма св. Саве у Билећу 8. септембра 1896." „Примјет,бу" ову дао је у лист некакав „Л. Ц.", као што се види из нотписа на завршетку. „Л. Ц." није нам лично познат. По „у Христу братском поздраву", ког шаље Источниковом уреднику, видимо да спада у клир. Ну клирика с таквим презименом онамо нема. По томе, и по неким осталим околностима, — држимо, да је писме „Ц." погрјешно оштампано на мјесто писмена „Н." Или је, може бити,. писац хотимично написао „Ц" у мјесто „Н", бива,

очију и носа. да прикрије јправо своје презимо? И дакле мивјерујемо, да је ауктор „Примједбе" ,,Л. Н." — Леонтаије НинковиЛ , млади јеромонах манастира ДобркКева. Критику младога калуђера не ћемо, краткоће ради, претресати са гледишта граматичког — синтактичког и стилистичког. Са натписом ових редака казали смо све о њој. — Завирител' у њу (критику), увјерићете се лако, чим видите, да је тамо више иогрјешака но ријечи! Полетарац, излазећи с пером на критички сто, хтио нешто да критизира, искрено, — а не да „антипатично полемизира", —■ као што нас, читаоце Источникове, увјерава; ■— па нагшсао таман оно, како смо назвали нашим натписом — кришику без очи