Бранич

12.

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 1.

јаснији нам је доказ, колико је оно било сурово и нечовечно у своме почетку, у старом добу. Да и не помнњемо казнено право осталпх народа, већ да се сетимо само: римског, енглеског Француског, немачког, руског, пољског и српеког старог казненог права, па ћемо иматп довољно података и доказа о овоме, што рекосмо. Стара казнева права у тих народа пуна су тако великих, а често и тако ужасних казна, да онај, који данас чита старе податке и споменике о тим казнама чисто не може да верује, да су народи, који, ма да нису били образовани као данас, свакако још и тада заузпмаху угледна места у колу својих савременика, — да су дакле такви народи опет могли у своје законе увршћавати и онакве казне. Да се човеку на пме казне одсече: рука т нос, језик, уво и тако даље; или да се растргне вучењем на четири стране; или да се баци на борбу са дивљим зверињем, те да га ово жнва растргне; да се човек жив спали; или најпосле да се човек уморн , под највећим мукама, крхањем и ломљељем костију одоздо на више помоћу нарочито за то удешених справа, — то су биле са свим обичне и честе казне у старим казненим законпма. Истина да у свима није било и оних најужаснијих, као што је на прилику било оно крхање и ломљење костију живом човеку одоздо горе; истина да, на прилику, у нас Срба није било те грозне казне 1 ), док (\1ј • је на протпв ње било код Немада 2 ;; али при свем том карактерна црта свију старнх казненпх закона та је: да су били нечовечни у одређнвању облика казне. Нама, који смо вековима удаљени од доба, у коме су казнени законп били пуна онаквих казна, — наравно да изгледа данас ово грозно. Али нараштају оног времена, то је при свем том била савршено природна последица учињене кривице. За то је и требало да се наврше векови, докле напредак и цивилизација нису себи створили ново землЈИшге, докле ндеја благородства, хуманитета, није задобила превагу у казненим законима образованих народа над негдашњим варварством и су-

') Види Душанов законик. 2 ) Аг1цу (1ек Сптта1гесћ1з од 1854 год. стр- 138.