Бранич

320 ]Ј р А Н II Ч, БРОЈ 9.

,,то исто м !ж! 4 1 буде и код сгвари неиокретних, нарочито < нде -где се но самом закону или ио оиоедељењу господара неке неиокретне ствари, овој ирилажу и покретне ствари и добивају назиа ненокрствих ствари, и где на тај начин све те ствари у скупу сачињавају јздну целину." Ко мо;ке из таквога непвузданога и ненрсдизнога ховора извести неко јасно и утврђено правило? Кад је обично , да су покретне ствари збирне, онда отуда излази (а;:о јј логика истинита наука) да то код ненокретпих ствари мора битп нгобично, дакле изузетно, као шго излази и из онлх ]>ечи п може д > бцде," . ичрочито онде" и т. д. И у томе свему одиста нико не монсе наћи ноуздан одговор на нитање: да ли вућа и нлац сачињавају збирну ствар ? Мислим да ће ми сваки нравник прнзнати, да се у правним појмовима и питањима вад.а арецизно, тачно и јасно изрл жавати, а не, што но би неки казали, „врдателно". У нрвоме свом.чланку „Једно ннтање из нрава о непокретвој залоза'- г. Савић гч ворио је просто о томе случају, кад се на некоме нразноме инта булисаиоме плацу нодигне грађевина и навео је у нотврду своме мишљењу, да хипотека обухвата нлац и грађевину, међу осталима и § 191. То дакле очевидно значи, да је он илац и Кјку у оаште (без икаквога < граничавања на ,.извесне случајеве" и т. д.) сматрао као збирну ствар, на коју се може применити тај §. А кад сам ја казао, да кућа и плац не сачињавају збирну ствар, да се те дпе отвари не означавају једним имчном и т. д., онда г. Панта не одговара јасно и диреатмо : кућа и нлац јесу збирна ствар, него он онда извија и наводл, како то можг да буде и код непокрегних ствари и то ниручито онде, где се непокретној ствари прилажу покретне етвари и ово и оно! Али у питању о коме је реч. не измаже то извп ја ње са ,.може да бцде и н ..напочато рнле," него ту или се увек и ц свакоме случају кућа и нлац сматрају као збирна ств ар или се пе смачрају иикако — треће нема . Но међу тим г. Савић је инак био тако добар, те се еклонао да бар толико призна, да ,,можс бити да нример, који је он у својој расправи навео, иије баш тако агодан, да покаже значење § а 191." Ово је доиста веома чудно и оригинално! А зашто тај пример није <5зш тако згодан ? Г. Савић је у својој расправи узео да решава једно нарочито нитањс из хинотекарнога права, и решавајуће то нитање, он се позвао и на ,,многохваљени" §. 191. Љему дакле није ни била нарочита цељ, да изнесе неки „пример," којим Ие аоказати значење то;а §-а, него њему је била цељ да позивањем на тај §. докхже умесност и основаност свога мишљења о залози на нлацу и кући, која јс доцније саграђека. Ту дакле може бити само питање, да ли је тај §. згодан , да потврди основаност