Бранич

«94

Б Р А Н II Ч.

коментарима. Наш грађански законик, истина, израђеи је махом но аустрнјском грађ. закоиику, али је у многнм одредбама ос-тупио од -аустр. закона, па комбинисао и проиисао нешто друго. Овакојеурадио и са Формудисашем §. 191. Да је он у овоме §-у хтео да каже оно исто, штоје казано у §. .'Ј0 2 аустр. закона, то је само једиа проста претпоставка. А ваља зиати, да од претпоставке, ма како да би јака била, до извесности има велико растојање. За мене је из весно оно. што је иаписано у закону, а не оно, што сс можда мислпло да напише, па се ннје налисало . II у овоме, што је јасно и разговетно написано, ја налазим извесну, несумњиву вољу законодавчеву. Ја сматрам, да је дужност свако га, чумача. ла се гтрпго нм тскст закона ограничи. а не да на, место једно прецианв одредп е законске, поставља једну намеру, која се само аретаоставља, ау ствари мои;е н не битн истинска намера законодавчева. Закон има своје становиште у своме заповедајућем тексту, а не у промењивим Фазама његове израде. Тако и §. 1'<Ј. нашега храђ. законика има своје «тановиите у свомс јасном ориђиналном тексту, а не у тексту аустр. закона, по коме је нзрађиван. II кад ја браним то становиште и тражим, да се јасан нронис §. 191. нашега закона иримени у своме написаном, граматичком смислу, какав он претставља, онда ја не тумачим самовољно његов текст и не дотерујем га на ђунију, него га тумачим онако, како је он написан. Ја му не подмећем силом оне изразе, који се налазе у тексту аустр. закона, а које он ннје хтео, да усвоји, него их је напротив, одбацио; и чнтам га н разумем онако. како га чптају п разумеју и наше судије ево већ внше од 40 година . На кратко да кажем, ја не могу да се сложим са мишљењем г. Гершића о значењу §-а 191. нашега грађ. зак. и остајем при томе . да овај §. даје оншт и иојам о нравној нелини н код и деалног и код Фактнчког збира впше ст вар^. к о.је су скончанс под једи пм пменом За нотврду мојега мишљења ја бнх се могао позвати и на јутЈпснру денци ју нашега ка сан. суда и н итирати његово .једно решење из оп ште седшше. које даје овакав истн значај §-у 191, ];акан му ја да јсм; али мислим да не мам нотребе да то чиним нрема овоме, што сам досад казао. Што ја о једном законеком проиису мислим другче, него што мој поштованн иријатељ мисли, за то не треба да се он љути и да ме ирескаче е које каквим вицевима. Као научно више образован човек, он ће ваљда и сам увидети, да је крајње време да се и код нас почну јавне дискусије водити озбил.но, без страсти, без вређања, ако н код н.ега нијс подрла она проклета наша навш;а, да о себи