Бранич

вро.ј 23 и 24

Б Р А Н И Ч

81Т

то не слаже са начелима имовинског иптегритета ') —• а природно може бити да се продају производи земљеделске производње п то само у оноликој мери у колпко овн производи нису неопходно нужнн за живот и пронзводњу тежачку.-) г) Што је баштина појам колективне имовине. Особена својства стоје у међусобној органској вези. Багатина је појам породичне имовине а власт имовинска уступљена .је иородици у опште. У породицу се рнчуна сем извесног поколења .јога и будуће потомство па чак и последњп. С тога власт имовинска не може да буде апсолутна, јер тиме би могла права потомства да се крње, почем продајом предмети имовине прелазе у туђу власт. Сам аојам колептивизма условљава ограниченост имовинске власти. Да би баштина вечиа била, мора да буде неотуђива; јер појам баштинине вечности не слаже се са аисолутном владавином. д) Што се услед продаје нојам о имовини мења, баштина се у купљеницу иретвара. Ово је факт историјски , који има и потпуног теоријског оправдања. Формалнпх и историјских доказа за ограниченост пмовпнске власти а неотуђивосг добара, пмамо у Пољичком статуту и у закону за Војену гранпцу. Чл. 73 Пољичког статута гласи: „Закон од племенштине јест ово: што је стара баштипа,. која .је остала од првих, онај који ју држи, имају радовати и уживати, и о њој жпвети, да није подобно да ју камо страћи нп обрати без велике невоље, него како вели стари закон и обичај, да ју онде п остави, где ју је и застао." 3 ) § 16 царског патента а основног закона за Војену границу гласи: „Земље граничарске деле се на баштину (Зпптп^и!:) и вишак (ТЉеИаш!). У баштину се рачунају све оне земље које су сада у јавним књигама као баштине уведене. Ове земље заједно са кућама и осталим за газдинство нужним зградама сачињавају стас граничарски (6тап2 аи »аа8Г§'ке П).

Ј ) Овај интегритет впди код четвртог и иоследтег оообеног својетва. ') Према овоме ограниченоет имовинске власти односи се, или Оар треба да се односи, и на физички покретна добра, као коњ, во, крава, плуг, жито, кукуруз и т. д., и то у оноликој мери у колико су ова добра битни услови тежачког живота и проиаводње.

3 ) Значајно је што је овај етатут иисан још у Феудално доба.