Бранич

15*

■БРОЈ 7

Б Р А Н 11 Ч

231

Ако је лице невино, и хоће да ради, упућује га где може наћи рада и зараде. Ако је порочно. нзбегава рад, воле да лењствује, те је опасно по лпчну и пмовну безбеднос, предаје га радноницама за принудан рад. Ако је лице по чему — због болести или старости, неспособно за рад. а нема ко од родбине да га пздржава, ■сиротињска управа стара се о њему. У нас нема савременог уређења полицпје, па нп нарочпте њене гране — сиротињске, као што треба. Па опет каже се за некога да је беспослпчар, кад не може да нађе рада, јер та нема: нлп н кад је неепособан за рад. У нас се зна само за прогањање оваквпх, често невиних лица. Влас гледа да је такво лице само даље од ње. Могу разна лица битп оглашавана за скитнице. и да су без занимања, и онда кад имају одкуд да живе; а иду из места у место — путују — по разним невиним пословима, на пр. да виде пзвесне пределе; да. радп поправке здравља, удишу ваздух извесне каквоће н т. п. И таква лпца, ма и домаћи поданици, могу бити прогањана, односно награг враћана у своју општпну. Прогањање, осим странпх ноданнка, просто треба укинути. Њиме се не постиже никаква корнст. Много је лакше водитн рачуна о неком лицу онде. где је већ познато: а готово није ни могуће извршивати пропис о нрогањању. Често читамо у новинама да се носле два-три дана, од прогнања, опет у Београду појавило прогнато лице. А познати су нам елучајеви, да лице, које се прогони, побегне исиред смроводника, иошго му отме спроводно иасмо и ишамара га. Ова прогањања често се врше и морају вршити нреко општинских судова. Кмет одреди каквог аљкавог — лабавог спроводника, те му прогоњени побегну и оду где им је воља. а не где власт хоће. 7, §§ 357 т. 3 и 359 т. 3 о измишљању и разношењу лажних гласова онеепокојавајућпх, и о опорочавању наредаба и поступака властн, треба такође да се објасни.