Бранич

број 11 и 12

в р а н и ч

правилног саобраћаја извргаи са ванредном брзином. У таким приликама не може се захтевати она својетвена обазривост саобраћајног органа, на кад кад ни онај степен обазривостн. који се захтева од сваког разборитог човека. већ много мањи; јер ванредна брзина којом саобраћајни орган мора да изврши неки рад, може да искључи сваку обазривост код њега. За то, што се код сваког лнца захтева иажња разбОритог човека, не може бити сопствене кривице код оних лнца, која нису разборита. Така су лица: мала деца и суманути. Ако железница ирими суманутог и не иснуни оне проннсе, којн за вожњу оваких лица ностоји, на суманути у путу искочн из вагона и иогине, тада иеностоји соиствена кривица иогинулог и ако је у § 61 железн. полиц. закона забрањено у путу нскакати из кола. У овој ирилицн нредузимач одговара за накнаду гатете. Али ако је суманутом ио ироинсу дозвољено нутовање, онда иреДузнмач неће одговаратп. Ако би нутник од један иут на нуту нореметпо памећу и скочио са кола иа ногинуо, ни оида предузимач неће битн обвезан на накнаду. Овакав случај не може се урачунати ногинулом у сонствену кривицу, јер он не снада вигае у разборите људе, већ се мора сматрати за вишу силу, која предузимача разрешава обавезе, погаго је то изненадни догаћај. који се није могао спречити. Са свим ће другче битн, ако буде при саобраћају поврећено мало дете. Н. пр. у вагону поред родитеља путује дете које је ирешло 3 године, па се не мора на крилу држати. Дете иде по вагону, опази отвореиа врата, погледа на поље, занесе се и падне из кола, па погине. Ту нема ви сопствене кривице детета, јер не снада у разборита лица; нема ни внше силе, јер то није непредвиђени догађај који се неда снречити; нема нн крнвице трећих ;шпа (родитеља, надзорника) јер овн не морају дете држати ни за руке ни на крилу, већ је грешка до железн. органа којп је протнву ирописа § 25 ж. п. зак. оставио врата отворена. Другп случај: Неко мало дете доће од некуд на станнцу, седне међу шине и ту се игра. Воз наиће и прегазп дете. Ту нема нн више