Бранич

41 2

б р а н и ч

бро.т 11 и 1'Ј 1

Више од двадесет година. нрошло је од када је садањи проФееор у тколн антрополошкој, доктор Дали , у једној препирци, која је остала славна у забелешкама друштва медикопсихолошког, говорећи о одговорностп, бранио мишљење да треба нотпуно у једно стопитп злочинца н суманутог, којп су по његовом мишљењу оба подједнако неодговорни... Потребно је навестн неке закључке тога аутора. „Злочинци и суманути злочинцп не састављају две врстезнатао размакнуте једна од друге. Разлозн који наводе сумануте на пзвршење злочнна, не разлнкују се у врломногим случајевима од оних којп покрећу злочинце Тако исто узроци који чине да неко постане луд истога су порекла од кога су и они усљед којих суманут оздрави и постапе иаметан. Све су то резултати промена, модимгкација, накоје човек нема никакву моћ. Воља у опште не утнче нн на болест ни на оздрављење. Ако какви елементи нграју улоге у стварању ових Факата, то су елементп ван пнднвидуе, ван домашаја његове воље... Злочинство и лудило јесу две Формеопадања — деградације — мозга п ума " „Немогућно је прниисати нечему нетелесноме мотпве наших иостунака. Они зависе директно од нашег органекога састава, мање внше нотпомогнутог околностпма друштвеним, које се не смеју апстраховати нри нзучавању човека. Другпм речима, човек не може бити морално одговоран за своја дела као што није одговоран за болести које доноси са рођењем или које добије у току времена." Замисао је, дакле, јасно представљена. Брањена је са речитошћу. Но при свем таленту беседниковом говор је овај био примљен више као бриљантан парадокс, него као једна научна претпоставка. Дали је у прилог своме мишљењу навео масу обсервација научних и упоређења врло вештпх; али он није донео ни прегледе, ни бројеве, ни стагистику, у кратко, нншта од свега што се данас тако јако цени. Ма како било, тек је одсудна реч изречена н идеја се продужи развијати.