Бранич

536

б р а н и ч

број 15 и 16

да се само издржање казне изврши у отаџбини злочинчевој. Али ми се овим последњим питањем, које и ф. ХолцелдорФ') додирује, и које има за се.прилично практичких разлога, овде не можемо бавити. Како у књижевности тако и у законодавству изгледа, да се у последње време поклања прилично поверење издавању сопствених поданика. „Вудућа ће времена, примећује ф . Холцендорф, гледати на питање : да ли да се сопствени поданици издају под извесним условима страним судовима нарочито с гледишта општих интереса казне, осигурања међународног реда и поретка, човечности и права одбране ујамчених свакоме окривљенику.» Па ипак се њему чини, да се од правила неиздавања сопетвених поданика неће моћи одступити, док међу европским казиеним законодавствима има разлике у тако важним питањима, као што је н. пр. питање о смртној казни и друга њему подобна питања.*) Ламаш је уверења, да «начело неиздавања сопствеиих поданика ваља одбацити с погледом на рђаве последице, које оно за собом оставља" 3 ). Али он не би препоручио, да се државе узајамно одма обвежу на издавање својих поданика, већ би пре желео, да о сваком случају буде нарочито расправљано и решавано. Ово осећање и распознавање доброга и правилнога. па ипак бојазан да се са старим и постојећим раскрсти, огледа се нарочито у мотквима за нов руски казнени законик. « И ако редакциони одбор, стоји од речи до речи у мотивима за овај законик, иотиуно иризнаје и уважава оиравданост свих ирекора, који се чине неиздавању соиствених иоданика, ипак он противно начело није могао увести у законик с то1а, што је неиздавање узето за правило не само у свима руским уговорима, већ и у законодавствима готово целог континента. II ако би Русија у свом законику усвојила начело издавања сопствених поданика, то

22 ) 1. сп. стр. 64. 23 ) 1. сН. стр. 17. 24 ) АизНеГегип^зрШсћ!: 417 — 418.