Бранич

1'рој 17 и 18

Б Р А Н И Ч

585

У том погдеду интересантно је то, да се његово најновије дело бави правом само једног дела света, правом Африке. Из тога би се могло извести да је вера Постова у могућност опште историје права ослабила и да специјализираном области изучававања тежи да отклони тешкоће које су му до сад на путу стојале. Кад би сад хтели да сазнамо општи резултат тих нових истраживања по историји права, то је тај резултат више негативне природе. По свему ономе што је до данас у тим радовима изнето, ми можемо само то са сигурношћу тврдити, да је право независно од воље и иродукт извесних закона. Какви су то закони о томе не постоји општа сагласност. При свем том, цео је свет сагласан у томе, да се 4 на основу правилног дејства тих закона може саставити историја иостанка и развића права. Па не само то, цео је свет и саставља и ако са жртвовањем оне различности која у ствари постоји између права појединих народа. Међу тим то је баш оно што се не може одобрити и што образује несавршенство тих радова. Но то није таква мана да би због ње ваљало напустити те радове. Кад би и ти радови узели за објект изучавања не човечанство које је тако огромно и неопредељено већ поједине народе, па на њима, сравњујући њихова права са осталим правима у њиховој сличности и различности, изучавали законе постанка и развића права, онда би, нема сумње, и ти радови достигли ону тачност и сигурност резултата којом се одликују историски радови. Таква историја ирава била би оно, за чим се осетила потреба одмах по свршетку историског задатка историске школе, потреба која је и изазвала поменуте радове; таква би историја била историја права као наука. На тај начин, непотпуност резултата добијених с једне стране историјом права у обичном смислу, а с друге стране радовима новог правца, изазваше у историји права говор о историји права као науци. Уједно те нам ненотпуности показују пут којим се може доћи до историје права као