Бранич

рој 17 и 18

в р а н и ч

603

Трећа чест. — 0 заједничким одредбама за лична и стварна права. — Глава, I о утврђивању права и обвеза. (§ § 1342—1374). Глава II о преиначењу права и обвеза. (§ § 1375 —1410). — Глава. III о престанку права и обвеза. (§. §. 1411 —1450.); и, — Глава IV о заотарелости и одржају ( уоп с!ег Уегјаћгип^ ип<1 ЕгзИгип^) § § 1451 —1502) Кад се сад испореде системе франц. и аустр. грађан. законика са системом институција уочиће се само та главна разлика : што у онима није, као у овој, обухваћен и грађански ироцес ;') али што је најкарактерније, и оне излажу наследно ираво у одел>ку стварних црава; дакле, и оне представљају наслество поглавито као начин ирибављања. својине. А аустриски законик још се више приближује институцијама тиме, што и он подводи тражбено (облигационо) право под појам бестелесне ствари. 1 ) Но, насупрот овој старијој системи, при крају прошлога и у почетку овога века, када су правници историске школе, са гласним Савињијем на челу, почели с дубљим критичким погледом обрађивати римско право —

х } О грађанс-ком продесу данас посгоји свуда нарочити законик. 2 ) Кад се не би бојали, да опширношћу овога чланка на зло не употребимо гостопримство овог цењеног листа, ми би критички пропратили све три системе посебице ; а нарочнто би било корисно за наше правнике, да им се изнесе критика системе аус! р. грађ. законика, и то иоглавито из ова два разлога : 1. што је то уједно и система нашег грађ. законика ; а, колико је нама познато, до сада још није у нашој правној литератури то питање ни покретано ; и 2. и нарочито, што односно прераде нашег грађ. законика, избија на среду и такво мншљење; да треба изнова просто речимице иревести аустр. законик (?!), — мишљење, које је скроз погрешно и израз оскудице сваког критичког правног знања. Али, кад то не можемо сада учинитн, ми ћемо гледати да то, ускоро, у засебном чланку учинимо. За сада ћемо се ограничити само на то, да покажемо основну махну системе аустр. (и нашег) грађ. законика. У време израде аустр. грађ. законика, теорија ириродних ирава била је у свом највећем јеку. Остављајући на страну погрешну основу њену: да има неког апсолу;ног (умиог) права које треба за сва времена и за све народе подједнако да важн, — она је полазила ОД човека и његове личности, па је све ириватио право излагала као скуи субјективних овлашћења и поређивала их око личности човекове. Отуда ова дефиниција аустр. гр. законика (§ 1) «Скуп закона, који одређују ириватна права и дужности грађана државе међу собом, саставл^а грађанско право у истој» — дакле грађ. законик није објективно ириватно ираво тј. скуп објективно — правних правила, система имовно-правних и породично-правних установа, него — скуп субјективних приватнпх права. А наш § 2 има још н ту махну, што не казује, да је у њему реч само о ириватних правима.