Бранич

46*

број 21 и 22

б р а н и ч

727

се дебата изнова са новим доказима тужиочевим отпочињала. 1 ) Кад је оптужени пресудом ослобођен био, имао је право да тужи свога противника, јер је закон, који је дао неограничено право оптужбе сваком грађанину против свакога, у исто време одредио и казне за оне, који би из лакоумности, злобе или шпекулације тужбе подпзали, или који би одустајали од већ дате тужбе да олакшају туженоме. Тужилац је несавесно подигнутом тужбом могао себи створити три разне кривице. Прву, тако звану РгзеуепсаМо, која се састојала у злоупотреби права и дужности грађанске, и то тиме ако је прикривао потрзбне доказе, или што није чинио примедбе на лажну одбрану оптуженог. Сматрало се да је таквим поступком изневерио своју дужност, овлашћење преторово, као и ствар која се тицала општег интереса. Казна за овај случај није била одређена никаквим законом, него је остављено било судијама да је онределе и изреку по своме нахођењу. Али у сваком случају тужилац је био жигосан инФамијом и губио је право да може у будуће кога тужити. Другу, звану Тег§1Уега1ло, тужилац је могао да учини ако би одустао од тужбе договорив се са туженим или примив мито од њега, или кад би немарношћу и оклевањем у истрази обелоданио намеру да хоће тужба да му застари. Казна и за ову кривицу била је као и за прву. Тужилац је истина могао од тужбе одустати, ако би се у току истраге уверио да ју је подигао без довољних основа и доказа ; али је у таквим приликама увек морао да по. каже разлоге и да изнесе доказе на основу којих то ччни Трећа и најтежа кривица била је Са1итшо, која се састојалау лажној оитужби. Казна на коју се тужилац у у овом случају осуђивао, одмеравала се према штети и злу што је нанео оптуженоме или сведоцима. Ако је по

А ) НеНе, стр. 98 и 99 св. I.