Бранич

23

шњем столећу постао општи систем и који налазимо и ако у непотпуиој Форми и у нашем уставу од 1869 год. Говорећи о уставу уопште, ми смо с<=. дотакли једнога питања, које заузима најважније место у сваком добром уставу и које заслугкује нарочиту пашњу. Ми мислимо овде на питање о познатој подели власти. Од начина како се то питање реши, зависи ступањ и обим слобода у једној земљи , а по томе се решењу мање више одређује и њено место међу осталим слободним државама. Полазећи од Аристотела , који је први приметио три главне Функције у свакој држави , па до данас , било је разних мишљења о томе питању У главноме данас је усвојена Монтескијева деоба власти на троје; законодавну, извршну и судску. Законодавна власт има за предмет да доноси законе, судска да их примењује на конкретне случајеве и дате прилике друштвенога живота, а извршна да се стара о њиховом извршењу н поштовању. И ако је, истина, ова подела врло лака и разумљива, и ако је и у теорији а и у пракси свуда скоро усвојена, ипак има аутора који је не одобравају. Има аутора који нпр. веле, да има само два облика у којима се суверена државна власт јавља у практици, а то су : законодавна и извршна власт. Ово своје мишљење они доказују тим простим Фактом, што судска власт сама по себи не стоји као неки засебан облик већ као саставан део извршне власти. Јер у опште узев може сечовек запитати: паштаје цељ судској примени закона? Ништа друго до извршење закона, извршење, разуме се, у толико што је судска примена закона почетак његовог а извршењ а, а извршна власт у правоме смислу т; речи често и не улази у акцију. С друге стране опет кад се узме и тај Факт , да у крајњој анализи и сама судска власт стоји под контролом извршне власти и врши се у име њенога представника и носиоца, онда јој се не може дати неко особено и оделито место при свем том што се извршна власт не меша Фактички у делокруг њенога рада.