Бранич

25

Сви опи који су се занималч тим питањем, и ако се нису сложили у самој подели, сви су ипак једнога митшвења да је подела власти први услов слободе. Суверена државна власт у примени ако је само у једној руци, било то у руци једнога човека или каквога тела састављеног из више лица, води меоспорно деспотизму. Внди се одмах у чему је практнчна корист коју даје подела власти. Историја , а иарочито историја Француске , може нам и овде дати прпмера. Свуда где год је у једној руци спојена и законодавна и извршна и судска власт , политичке и грађанске слободе морале су то осетити. Ако један исти човек , вели Монтескије , може доносити законе као народни делегат, да их иримен.ује као судија и да их извршује као суверен, тај човек чма деспотску власт у својој руци. Он је, дакле, свемоћан јер има суверену државну власт у рукама. Отуда је најзгоднија Лабулејова деФиниција деспотизма: Суверенство концентрисано у једној руци. Према томе, дакле, у подели примеие суверене власти треба гледати гарантију слободе. То је принцип кога се треба држати , али не ићи даље. Јер било је примера у историји где се тражила и увела у устав апсолутна подела власти , па су посљеднце тога биле педогледне. У Француској у једно време свака од тих трију поменутих власти имала је строго одређену домену из које није могла никако излазити. Резултат је тога био, да је слобода у место да је цветала била згажена и уништена. Те три власти тако апсолутно одељене, у место да се држе у равнотежи теже свака да се над другима уздигне и узвиси без обзира на то што њихово заједничко кретање бива све спорије. Први пример даје нам Конвенат, који јс спојио био у својој руци и законодавну, и изврпшу иа најзад и судску власт, и постао прави деспота ; па газећи очнгледно и устав и многе друге законе осудио и самога Луја XVI у најгрознијим околностима. Узмимо други пример. Француска конституција од године VIII (1799), за коју је гласало од 3,012.639 бпрача 3,011.017, која је била, дакле , израз опште воље, увела